„Svaki sitem u karateu ima svoj
vlastiti simbol. Znak po kome se Goju stil u Japanu prepoznaje je stegnuta,
žilava pesnica. Predstavlja desnu šaku osnivača Goju stila majstora Chojun
Miyagija, koji je bio poznat po prstima, toliko snažnim da je mogao probušiti
but mesa. Chojun Miyagi je radio ovo, s vremena na vreme na karate egzibicijama
početkom prošlog veka na Okinavi, da pokaže snagu ručne karate tehnike zvane
„Nukite“ ili „koplje-ruka“.* Danas je ova demonstracija moći karatea skoro
potpuno nestala.
Chojun Miyagi је rođen u jednoj
staroj porodici u gradu Nara na Okinavi 25.04.1888. godine.
Sa 13 godina je počeo da uči „Naha-Te“ kod majstora Higashionne. Učitelj je uočio Miygijeve izuzetne sposobnosti i posle dve godine vežbanja poslao ga u grad Fuchon u Kinu da uči Kineski Kempo. Miyagi je 1903 godine kao petnaestogodišnjak otišao u Kinu. Tamo je do 1908 godine trenirao „Shaolin Chuan“ isto kao i njegov učitelj, ali i drugi stil poznat kao „Pa-Kua-Chang“ ili „osam palminih grančica“. „Pa-Kua-Chang“, zajedno sa „I chuen“ i „Tai chi chuenom“ je bio među najrasprostranjenijim stilovima takozvane „meke pesnice“ koja je pripadala tzv „unutrašnjim stilovima“. Posebnu pažnju je posvetio disanju i Zen filosofiji.
Sa 13 godina je počeo da uči „Naha-Te“ kod majstora Higashionne. Učitelj je uočio Miygijeve izuzetne sposobnosti i posle dve godine vežbanja poslao ga u grad Fuchon u Kinu da uči Kineski Kempo. Miyagi je 1903 godine kao petnaestogodišnjak otišao u Kinu. Tamo je do 1908 godine trenirao „Shaolin Chuan“ isto kao i njegov učitelj, ali i drugi stil poznat kao „Pa-Kua-Chang“ ili „osam palminih grančica“. „Pa-Kua-Chang“, zajedno sa „I chuen“ i „Tai chi chuenom“ je bio među najrasprostranjenijim stilovima takozvane „meke pesnice“ koja je pripadala tzv „unutrašnjim stilovima“. Posebnu pažnju je posvetio disanju i Zen filosofiji.
Po povratku na Okinavu je
podučavao i nije mogao naći protivnika, iako je bio mlad majstor. Radeći
naporno, poredio je i kombinovao „Naha-Te“ i kineski Kempo. U to vreme je
uobličio katu „Tensho“ i usavršio katu i stav „Sanchin“. Sjedinio je snažne,
grube tehnike okinavljanskog karatea sa dinamičnim, slobodnim tehnikama mekanog
kineskog Kempoa, upotpunivši ih svojim idejama.
To je bio početak razvoja veoma
osobenog Goju-Ryu sistema.
Posle smrti svoga učitelja,
majstor Miyagi je u više navrata boravio u Kini, da bi učio Kempo i proširio
literaturu o borilačkim veštinama, interesujući se za njihovu istoriju.
Podučavao je karate u
Okinavljanskoj prefekturalnoj policijskoj školi, Okinavljanskim osnovnim
školama i na „Okinawan Citizen Welfare Training Institute“.
1929 godine je pozvan da podučava
karate u Kyoto Imperial Univerzitetu, Kansai Univerzitetu i drugim
institucijama. Boravio je i u Osaki. Bio je pozvan i da poseti Ritsumeikan
Univerzsitet u Kyoto-u, na kome je karate klub vodio Gogen Yamaguchi.
Miyagi je pozivan i na Havaje od
„Yokoku Shimpo Pres-a“ da podučava karate jednu godinu.
Te iste godine njegov učenik
Shinsato je na jednoj demonstraciji karate veštine izmislio naziv „hanko-ryu“
(„polu-tvrd“ stil) kada je bio upitan za naziv stila. Kada je rekao učitelju za
na brzinu odabrano ime, ovaj je rekao da je to sasvim prihvatljivo navodeći deo
iz Kineskih „osam pesama o pesnicama“: „Sve u univerzumu diše čvrsto i meko…“.
I tako je Naha-Te formalno uzeo naziv Goju-Ryu.
1933 godine je majstor Miyagi,
pozvan od strane Dai Nippon Butoku Ka-i-a da kao predstavnik boraca sa Okinave
demonstrira Karate. Ujedno i objavljuje delo „Osnove Karate-Do-a“. Kao ruzultat
tog njegovog prikaza Karate se uobičajeno prepoznaje kao Japanska borilačka
veština. Chojun Miyagi je tada nagradjen titulom „KARATE-DO MAJSTOR“, * kao
prvi majstor u svetu Karatea koji je tako nazvan.
Posle II svetskog rata je pomagao
narodu Okinave u obnavljanju razrušene zemlje. 8. oktobra 1953 godine je umro u
65-oj godini života, imajući iza sebe sjajne rezultate koje je postigao za
51(!} godinu treniranja Karatea.
*Yamaguchi Gogen: Karate Goju-Ryu
(by fhe Cat, tenth dan). International Karate-Do Goju-Kai. Tokyo, 1966, str.85.
Iako je majstor Miyagijevo vladanje veštinom bilo potpuno, njegov najveći
doprinos je organizovanje metoda učenja Karatea. Uveo je vežbe zagrevanja,
dopunske vežbe, oformio Hookiyu Kata oblike (tzv. „jedinstvene kate“ –
karakterističnije za okinavljanski Goju-Ryu), Kihon Kata oblike ( „osnovne
forme“), i vežbe opuštanja; ukratko, postavio temelje metodike obučavanja
Goju-Ryu Karatea.
U to vreme, javno mišnjenše je
bilo da Karate čini osobu siromašnijom, ili čak „svadjalicom“. Majstor Miyagi
je svojiim radom razobličio ove zablude i pokazao pravo 1ice Karatea kao borilačke
veštine. U tome su mu pomogli srednjoškolci i policajci koje je obučavao.
Iako majstor Goju stila, Miyagi
je hteo da uči Karate još kompletnije. Posetio je najpoštovanijeg majstora
„Shuri-Te-a“, Anko Itosu-a i upitao ga da li on može da ga podučava. Majstor
Itosu je odgovorio: „Vi ste vrhunski učenik majstora Higashionne i usavršili.
ste Naha-Te tehnike. Ne treba da učite sa mnom. Ako pogledate moje tehnike,
videćete šta sam mislio. "*
Majstor Miyagi nije ovo
prihvatio, odupreo se i često je posećivao majstora Itosu-a da bi učio
„Shuri-Te“. Majstor Itosu nije Miyagija učio tehnikama, već ga je radije
podučavao teoriji tehnika. Uticaj majstora Itosu-a se moše videti u majstor
Miyagievim Hookiyu Kata-ma, gde kombinacija tvrdog i mekog (kao u Gekisai No. 1
i No. 2) prikazuje Shuri-Te pokrete.
„Miyagijeve kate disanja su bile
izuzetno lepe ali u isto vreme i „grozne „. Majstorevo „yo-no-ibuki “ disanje
je bilo kao lavlja rika koja ledi srca slušalaca, a ne samo protivnika. Na
Okinavi Miyagi je odlazio na obalu i vežbao disanje za vreme olujnih noći uz
talase koji su se razbijali o obalu. Vežbao je „Sanchin“ dok ga jaki vetrovi ne
bi oborili na zemlju. Kada je bio u punoj snazi, pričalo se, mogao je da
podigne bika i da ga drži iznad glave „bez većih napora kao parče papira (!).
Inače je bio izuzetno skladno gradjen, piše Gogen Yamaguchi. **
*Toguchi Seikichi: Okinawan
Goju-Ryu, Fundamentals of Shoereik-Kan Karate.
Ohara publications. Burbank.1970,
V izdanje str.16
**Yamaguchi Gogen: Karate
Goju-Ryu (by the Cat, tenth dan). International Karate-Do Goju-Kai. Tokyo, 1966,
str. 84
Izuzetno bogat, mogao je da
posveti čitav život predanom izučavanju borilačkih veština. Nenadmašan kao
borac i učitelj veštine koju je stalno usavršavao, jedanput je rekao: „Da sam
posvetio svoje vreme i bogatstvo nekom drugom poduhvatu bio bih uspešan. Ali ja
sam posvetio život usavršavanju svog zvanja majstora Higashionne.“* Tako je i
radio.
Interesantno je kako je Miyagi
podučavao, i šta o tome piše njegov učenik Seikichi Toguchi: „Kada sam bio
desetogodišnjak, majstor Miyagi je od nas učenika tražio da izgradjujemo telo i
da vežbamo tehnike bez teorije. Posle mojih tridesetih godina majstor Miyagi mi
je medjutim rekao sledeće „Prošao si period treniranja i od sada ćeš da učiš
teorije i instrukcije.“ Onda me je podučavao novim tehnikama i formama
prikladnijim za modernija vremena. Posle svog 65-og rodjendana, možda osećajući
približavanje smrti majstor Miyagi je govorio okupljenim slušaocima ponekad od
podneva do ponoći u želji da im prenese što više znanja. Pričao je
izuzetno interesantno jer je bio
jako načitan.“**
A o tim razgovorima Seikichi
Toguchi piše sledeće: „Kada bi moje lice ponekad pokazivalo dosadu zbog
učiteljevog ponavljanja istih stvari on bi rekao: „Ista priča (koju čujemo) u
dvadesetim i onda (opet) u tridesetim će izgledati različito svaki put i po
razumevanju i po utisku. Ali, u tome je tajna. Takodje, svaka dobra teorija je
neupotrebljiva bez stvarne primene.“***
Do pred kraj prošlog veka, vodeći
ljudi okinavljanskog Goju-Ryu Karate-Do-a (Shorei-Kan Karatea) i japanskog
Goju-Ryu Karate-Do-a, kao različitih sistema, su biliHanshi Seikichi Toguchi i
Hanshi Gogen Yamaguchi.
* Toguchi Seikichi: Okinawan
Goju-Ryu, Fundamentals of Shorei-Kan Karate.
Ohara publications. Burbank.1979,
V izdanje str.15
** isto, str. 16
*** isto, str.17
Preuzeto za sajta:
Постови
Нема коментара:
Постави коментар