Prirdio: Aleksandar
Marinković
Uprkos jakim uticajima Zapada koji su, pogotovo nakon
drugog svetskog rata preplavili Japan, slobodno se može reči da je Gogen
Jamaguči bio jedini majstor koji se uspešno suprotstavljao stranim trendovima
nastavljajući tradiciju velikih samuraja.
ĐIJU-KUMITE
U porodici Jamaguči, Gogen je bio treći sin od ukupno
desetoro dece. Rodio se 20. januara 1909. godine. i s obzirom da je japanska
tradicija bila duboko ukorenjena u roditeljskom domu, veoma je rano krenuo u
đigu školu gde je izučio japansko mačevanje. Njegov učitelj Maruta ubrzo je
uvideo da mu je mali učenik telom i dušom predan budo veštinama. Dosta kasnije,
Jamaguči se u Kjotu upisao na Micumei univerzitet.
Često se pominje da se Jamaguči sa šihanom Čođuom
Mijagijem (Chojun Miyagi), osnivačem gođu rjua, prvi put sreo 1929. godine.
Ubrzo je u univerzitetskom gradu Kjotu i sam Jamaguči osnovao sopstvenu školu
gođu rjua, postavši ujedno jedan od prvih učitelja koji su sledbenike budo
veštine uvodili u tajne điju-kumitea (slobodnog stila*). Tako, s pravom možemo
konstatovati da je on bio pionir upravo onakvog karatea kakav danas vlada
sportskom scenom.
U godinama koje su usledile, Jamaguči je postao član
japanskog budoku-kaija u kome je osnovao sekciju za karate. U početku karate na
univerzitetu nije bio priznat kao budo disciplina, međutim, već 1930. godine
Gogenu Jamagučiju je pošlo za rukom da direktora Ricumeikan univerziteta ubedi
kako karate i te kako zaslužuje da dobije mesto koje mu pripada. Tako je
direktor uskoro zvanično dozvolio da se na univerzitetu otvori karate dođo.
iz ličnih Jamagučijevih sećanja poznato nam je da je
tridesetih godina kako unutrašnja, tako i spoljašnja politika Japana bila
izuzetno obojena militarizmom koji je uveliko ispoljavao agresiju prema
susednim azijskim zemljama, a kako je vreme pokazalo, i prema ostalom delu
sveta. U takvoj je klimi motivacija za učenje karatea bila sasvim drugačija od
današnje. Japanci su od malena podučavani da su koku-tai i bušido najvažniji u
svakodnevnom životu. U to je vreme borilačke veštine odlikovala surovost,
sportski duh je praktično bio sjedinjen sa isključivim fanatizmom. Trening je
predstavljao pitanje života i smrti.
Jamaguči je posle rata nastavio da na isti način
podučava svoje učenike veštinama karatea. Oni su od samog početka imali samo
dve mogučnosti izbora: da potpuno očvrsnu ili da odustanu od namere da se i
dalje bave karateom.
GOĐU-RJU
Za razliku od šotokana, vado-rjua ili šito rjua, već u
imenu gođu rju krije se sva osobenost ovog stila kojom se on posebno odlikuje i
razlikuje od ostalih stilova. Naziv gođu rju izveden je iz pojmova go-ken (jaka
pesnica) i đu-ken (slaba pesnica). U pitanju je sinteza mekog kineskog čuanfa i
oštrog karatea sa Okinave (naha-te).
Rodonačelnik gođu rjua je Kanrjo Higaona, nazvan
"sveti gospodar pesnice", pionir karatea potekao iz Naha-tea sa
Okinave. Njegov najbolji učenik bio je Čođun Mijagi (Chojun Miyagi pravi
osnivač gođu rju karatea). Mijagijevom učeniku, Gogenu Jamagučiju gođu rju ima
da zahvali za kasniji ugled koji je kasnije stekao najpre u Japanu, a potom i u
celom svetu.
Sama reč gođu rju sastoji se iz izraza GO (čvrst,
snažan) i JU (mek, umilan). U osnovi, gođu rju počiva na dve kihon kate: sančin
i tenšo.
Sančin je tipičan "go" princip = svi mišići
su napeti i čvrsti.
Tenšo više označava unutrašnju snagu koja pokreće
čovekovo telo. Tenšo je "ju" princip.
Kombinacija "go-a" i "ju-a" je
izuzetno važna. Kada protivnik krene u napad koristeći "go", u
odbranu treba iskoristiti "ju", i obrnuto.
Majstor Jamaguči je osim karatea i šintoa intenzivno
trenirao i jogu koja mu je puno pomogla u usavršavanju tehnike borilačkih
veština između ostalog i u ovladavanju raznim tehnikama disanja.
Gogen Jamaguči je aprila 1948. godine prvi u Japanu
otvorio školu gođu rjua. Danas, 41. godinu kasnije, otišao je kao poslednji
veliki majstor, te se nama samo po sebi nameće pitanje: Nije li sa njim došao
kraj jednom slavnom periodu borilačkih veština? I reč "kraj" već
asocira na skorašnju izjavu Gogena Jamagučija: "Početak i kraj, kraj i
početak leže sasvim jedno uz drugo, poput peska u moru."
Umeće majstora Jamagučija prelazi na njegovog
najstarijeg sina Gošija Jamagučija koji će ubuduće sam voditi Hombu dojo u
Tokiju. nadamo se da neće zanemariti svetu tradiciju svoga oca, "mačke sa
devet života", kako kaže legenda.
CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 37, septembar
1989., strana 18-19
Moj komentar:
* điju-kumite (jiyu kumite) - ispravan
prevod je "slobodan sparing, borba"
Постови
Нема коментара:
Постави коментар