Priredio Milan Nikodijević
(deo teksta: Pad trešnjine
latice, 1-2)
Jedan pali list
nagoveštava smrt jedne godine.
(Japanska narodna izreka)
Jedan zeleni list
nagovestio je smrt jednog čoveka. Jedan beli trešnjev cvet izgubio je prvu
laticu pod zracima izlazećeg Sunca kad je jedan Majstor zauvek skinuo beli kimono.
Nedavno je umro sensei Masatoši Nakajama (Masatoshi Nakayama)
U oblasti karatea samo se mali broj ljudi istakao kao
Masatoši Nakajama. Ovaj 74-godišnjak je već 30 godina glavni instruktor
Japanskog udruženja karatea (JKA). Bio je učenik Gičin Funakošija (Gichin
Funakoshi) – “oca japanskog karatea”,
koji je ovu veštinu preneo u Japan sa Okinave – a proučavanje karatea je
započeo tridesetih godina na japanskom univerzitetu Jakušoku. Diplomirao je
1937. godine.
Nakajama, nosilac crnog pojasa devetog dana šotokan
karatea, poznat je i kao uspešan autor knjiga i učitelj karatea. Svake godine
putuje u mnoge delove sveta da bi držao seminare hiljadama zainteresovanih
učenika karatea. Preko šest miliona učenika karatea naziva Nakajamu svojim
“učiteljem” karatea.
***
Jednom ste
rekli da pravi cilj karatea nije samo pobeda u borbama ili turnirima, već da se
sastoji u sagledavanju istine o životu, pružanju samopouzdanja i sigurnosti. Da
li je to ono što karate čini danas?
- Za vreme svojih nedavnih
putovanja imao sam priliku da vidim istinski, tradicionalni karate, što me je
obradovalo. Međutim, posetio sam samo škole JKA. One su zadržale ideju
tradicionalnog karatea, majstora Funakošija. Nisam video mnogo karatea drugih
škol, pa ne mogu za njih da odgovorim, ali u JKA-u sve je dobro. Kada sam
nedavno bio u Evropi, najvažniji principi koje sam predavao bili su tehnički
aspekti karatea majstora Funakošija. Klubovi JKA, dođoi (sale za vežbanje) i organizacije – svi su se pridržavali tradicionalnih
principa. Bilo mi je zaista drago da to vidim.
Niste li Vi
Sensei Nakajama, zaslužni za ideju karate turnira?
- Da, turnire sam započeo 1957.
godine. U to vreme, oni su organizovani samo u Japanu. Počeo sam da otvaram
turnire zbog toga što u tradicionalnoj budo borbi jedan od boraca gine. Ali,
danas mi ne možemo da činimo to da bismo dokazali svoje sposobnosti. Iz tog
razloga sam započeo turnire, tako da čovek može da dokaže efikasnost svoje
borbene tehnike bez ubijanja protivnika, slično rvanju, boksu, i drugim
sportovima. Kada mi je pala na um ideja da organizujem karate turnire, morao
sam da se konsultujem sa majstorom Funakošijem. On je rekao da turniri nisu
dobra zamisao. I neki drugi majstori karatea su bili protiv turnira, ali ja sam
ostao uporan- Ako ne budemo imali turnire, nećemo moći da pokažemo svoje
sposobnosti, rekao sam.
Obično se trenira u dodjou i vežbaju se kata (forme)
ili oblici sparinga među članovima kluba. Kada počnete ozbiljno da se bavite
karateom, stalo vam je da dokažete da vaša tehnika deluje protiv stranaca.
Mnogi, međutim, nisu razumeli suštinu turnira. Oni smataju da se čitav njihov
smisao sastoji u stvaranju šampiona. To nije tačno. Postati šampion na turniru
karatea samo je jedan deo karate treninga.
Da li ste možda
pomalo strahovali da stvarate čudovište kada ste započeli da organizujete
karate turnire?
- Dve stvari su me mučile. Prvo,
brinula me je mogučnost ozbiljnih povreda na nekom od turnira, da neće
postojati nikakve kontrole i da će takmičari stvarno udarati jedan drugog.
Drugo, kad jednom započnete turnire, morate imati pravila. Čovek koji voli da
pobeđuje toliko će proučavati ta pravila da će zaboraviti pravi, tradicionalni
karate. On će možda misliti samo na pobedu. Sada, kada su turniri vrlo
popularni i kada se održavaju širom sveta, drago mi je što se pravila JKA-ovih
turnira strogo pridržavaju tradicionalnih borilačkih tehnika. Pa ipak, neki
takmičari misle samo na to kako da postanu šampioni. To, međutim, nije u duhu
pravog karatea. U današnjem društvu, šampioni su uvek heroji i, na žalost,
mnogi mladi karatisti treniraju samo da bi pobedili. To me veoma brine.
Instruktori su obavezni da predaju istinski karate-do. Karate je kao ogromna
planina. Karateke (karatisti) se neprestano penju da bi dostigli vrh te
planine. Ali, mi ne možemo da vidimo koliko je ta planina visoka. Morate se na
nju popeti da bi ste otkrili gde je njen vrh. To je dugotrajan proces, koji ne
dolazi automatski pobedom na turniru. Osećam se odgovornim da govorim o
turnirima i o njihovoj pravoj nameni budući da sam ih upravo ja započeo.Osim
toga mnogi takmičari na turniru zanemaruju žižu (kime), onaj momenat kada
dostižete cilj i kada spajate u jednu tačku svu svoju telesnu snagu. Mnogi
takmičari zaboravljaju važne tehnike kao što je ta.
Koji je najveći
problem sa kojim se karate danas suočava?
- Karate danas postaje vrlo
popularan i mnogi ljudi su zainteresovani za njega. Uz one probleme koji su
vezani za turnire, mislim da bi svaki takmičar koji učestvuje u karateu trebao
najpre da uvežba pravi, istinski, tradicionalni karate, i tek onda da se
takmiči. U JKA je za vreme turnira dozvoljeno više kontakta nego u mnogim
drugim organizacijama. na taj način, publika može da vidi kako se koriste jače
tehnike. Ona može da vidi dobar, tradicionalni karate. JKA vodi mnogo računa o
osnovnoj obuci, udarcima nogom, udarcima rukom i blokiranju. Sve te tehnike
treba da budu snažne. Tek kada takmičari na turniru vladaju dobrom
tradicionalnom tehnikom, oni su kvalifikovani za takmičenje. Oni nisu samo u
stanju da dobiju poen. Publika na turnirima može da razlikuje prave telesne
pokrete, pravu, snažnu tradicionalnu tehniku od telesa koja se samo muvaju naokolo.
Koji je vaš
savet novoj generaciji učenika karatea?
- Rekao bih im da proučavaju
prave principe karatea. Ja ne verujem da postoji starosna granica kada treba
početi sa karateom, niti da je važno da li ste muškarac ili žena. Mnogi mladi
ljudi uče karate da bi postigli dobru telesnu kondiciju, dok drugi tu veštinu
uče radi samoodbrane. Ali, postoji jedan opšti cilj u karateu: težiti
savršenstvu karaktera. Svejedno iz kojeg razloga se uči karate, ali je samo
jedan njegov opšti cilj. Avgusta prošle godine prisustvovao sam jednom mitingu
tri hiljade mladih karatista u Japanu. Mnogi od njih su žarko želeli da postanu
šampioni. Neki su želeli da mogu dobro da se brane. Rekao sam toj deci da je
sve to u redu, ali da je najvažniji cilj u karateu – biti dobar čovek. Oni su
to shvatili, a ja sam zbog toga bio veoma srećan.
CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 12/13, jul/avgust
1987., strana 16-17
br.14, septembar
1987., strana 14-15
Постови
Нема коментара:
Постави коментар