U čast 600. godišnjice
velikog kosovskog boja
NIRO “Dečije novine”
izdale su knjigu
autora Predraga
Miloševića
Borilačke veštine naših predaka, sadržale su sve
elemente borilačkih veština Dalekog Istoka – proučenost tehnika, uvežbanost,
efikasnost, duh i filozofiju. Ali, sadržale su i ono što istočnjačke veštine,
pa ni zapadnoevropske, nikad nisu imale: čovekoljublje, odsustvo surovosti,
moral i etiku, zatim svestranu gimnastičku pripremu i opštenarodni karakter.
Borilačke veštine daju uvek zanimljivu sliku stvaralaštva
jednog naroda, čak njegovog mentaliteta. To je jedno kolektivno iskustvo,
empirijsko, usavršavano vekovima. Proučavanje starih borilačkih veština,
njihove filozofije, etike, metoda borenja i tehnika, nije samo puki osvrt u
prošlost, kao što to nije ni istorija, ni narodna medicina, jer nas sve to uči,
pokazuje nam pravac kako se treba boriti u svim vremenima pa i budućnosti.
Stare srpske borilačke veštine odlikovale su se
izrazitom autentičnošću, duhovnošću i raznovrsnošću. To su odmah primetili
vizantijski istoročari i pisci, ostavljajući o tome štura svedočanstva. Obuhvatiti
i obraditi čitav borilački sistem, ili bolje, borilačke sisteme starih Srba,
veoma je obiman posao, uz to i pionirski, jer se time niko nije bavio, a oni su
postojali. Ovom knjigom smo samo odškrinuli vrata velike i zaboravljene sobe u
našoj kući, prepune divnog narodnog blaga.
Srpske borilačke veštine su, kao produžetak
staroslovenskih borbenih sistema, nastavile usavršavanje kroz neprestane sukobe
upravo sa Azijatima: Avarima, Hunima, Tatarima, Turcima, i sa promenjivom
srećom, ipak odnosile pobede.
ČUVARI NASLEĐA
Naši sistemi su bili uokvireni čvrstim moralnim
normama i etikom koje su bile nametnute tradicijom, mitskim predanjima i
religijom. Slovensko nasleđe je tvrdokorno čuvano, prihvatana su lako i brzo
samo nova oružja i to od svih, od Azijata, od Rimljana, Germana, Vizantinaca.
Same veštine su se razvijale u dva pravca, jedan je bio izrazito narodni stil
brenja, a drugi aristokratski, viteški, kojim se bavilo plemstvo i
profesionalci – najamnici. Nepotrebno je ocenjivati koji je put bio uspešniji
ili bolji, pošto su obe tradicije išle svojim pravcem, samo se ponekad
dodirujući ili prožimajući međusobno. Videćemo da je za svaku državu bilo od
presudne važnosti da ima najamnike i vitezove ali za Srbiju je veoma važno bilo
što se narod tvrdoglavo držao svojih sistema vežbanja i što je bio dobro
obučen. Kad god su ti narodni sistemi bili zanemareni ili zaboravljeni, kao uoči
bitke na Kosovu, loše se završavalo. Jer, da je cenjeno narodno iskustvo i
slovenska taktika, nikad se mnogo jačem neprijatelju ne bi suprotstavili
frontalno.
Zato smatram da su borilačke veštine i danas značajan
pokazatelj, i danas smo napustili narodne, tradicionalne borilačke sisteme i
priklonili se tuđinskim, japanskim korejskim i kakvim sve ne. A borilačke
veštine ipak nisu ništa drugo do demonstracija sile jednog naroda ili jednog
sistema.
Zato bi knjigu SVETI RATNICI trebalo shvatiti kao
poziv da se vratimo svojim izvorima, svom duhu, svojoj kulturi i svojim
veštinama. Naravno, na isti način na koji su stari japanski i drugi majstori u
ovom veku, dakle koliko juče, stvorili moderne sportove i veštine
prilagođavajući današnjem čoveku stare tehnike borenja.
Freska iz Manasije, zadužbine Despota Stefana, velikog
učitelja borilačkih veština, kome su na obuku dolazili vitezovi iz raznih
krajeva Evrope, dala je ideju za naslov ove knjige. Tačnije, freska je samo
povod jer, mnogo je ratnika sa oreolom na freskama srpskih srednjevekovnih
manastira. Teško ih je još negde sresti u tolikom broju i sa tolikom ljubavlju
slikanih, sa tako snažnim umetničkim nadahnučem. Sveti ratnici predstavljaju i
hagiografski izuzetno značajne svetitelje. Slikani su najčešće u prirodnoj
veličini, u borilačkim pozama koje iznenađuju raznolikošću, sa oružjem
normalnih dimenzija. Oni nam pružaju i jedan dragocen dokaz: Borilački elementi
i oružje koje nose autentični su za vreme u kojem su freske nastale. Slikari su
jednostavno bili oslobođeni kanonskih obaveza kada su slikali ratnike. Na
primer, sablja svetog Nikite iz Manasije identična je sablji Mehmeda Osvajača
koja se u dobrom stanju čuva u
Istambulskom muzeju Topkapi. Ili, u riznici manastira Visoki Drčani čauvaju
srednjovekovni mač, koji kad postavimo pored mačeva na mnogim freskama, lepo
vidimo da su oni isti, isti po veličini, po obliku, po boji. Zašto bismo onda
sumljali u autentičnost? I, zašto – SVETI RATNICI?
Odgovor je jednostavan kao što je svaka istina
jednostavna: branili su svoje domove, decu, manastire, svoju kulturu, državu. I
ginuli. A osvajači su nasrtali bez povoda, ničim izazvani, ubijali, palili,
vešali starce, klali decu, silovali žene, podjednako oni iz “civilizovane”
Evrope i oni poludivlj iz Azije. Srpski ratnik nije vešao starce, nije palio,
nije klao niti silovao. Čak i onda kad mu je svest bila pomračena željom za
osvetom neprijatelju, našao je u sebi snage da uzvišenom klicom dobrote
zaustavi svoj mač, ne uzvračajući zlo. Čak i da oprosti. Srpski ratnik nikada
nije prešao preko moralnih normi, nikad nije povredio granicu koja deli dobro
od zla, nije pogazio više zakone. Možda je baš zato izgubio sve istorijske
bitke, ali dobio je onu najveću, dobio je – oreol.
DUH VITEŠTVA
Pravo jačeg, utemeljeno surovim prizorima Apokalipse,
zakonomerno je izazivalo otpor potlačenih, a iza toga je ostajala samo borba.
Teško je negirati tezu da je istorija poznatih nam civilizacija u stvari
hronologija ratova. Valjalo je dakle, boriti se. Jer, biti na Marsovom polju
bez Marsa, tužno je i beznadežno. Usud je srpskom narodu zaveštao geopolitičko
podneblje sa izuzetno važnim komunikacijama, na sredokraći Istoka i Zapada.
Ukrštanje međunarodnih interesa i puteva neminovno je vodilo u požare. Na
takvom prostoru opstati bio je u prvom redu borilački pogvig. Zato i dajemo
Svetim ratnicima prednost nad ostalim, uz to, oni su i viteški praoci etike
oslobodilačkih ratova u novijim vremenima.
Prvo poglavlje obrađuje antičko borilačko nasleđe,
stare evropske sisteme antičkih Grka i Rimljana, a zatim Vizantinaca od kojih
smo najviše primili i najviše učili, ali protiv kojih smo se i borili. Sledeće
poglavlje nas upoznaje sa borilačkim putem starih Slovena, sa tradicijama koje
su tvrdokorno čuvane, sa njihovom urođenom humanošću prema protivniku. Zatim se
prelazi na Prednemanjićki period, vreme kad je rvanje za državu i državnost
značilo borbu bez prestanka. Videćemo koliko je u tome vremenu bila još živa
staroslovenska taktika i kako su naši stari, zhvaljujući njoj, tukli naravno
hladnim oružjem, desetostruko jaču Vizantijsku vojsku koja je tokom punih
hiljadu godina bila najjača armija sveta. Doba Nemanjića je istovremeno i doba
kada su borilačke veštine bile na vrhuncu. Rastko Nemanjić postavlja filozofske
i moralne temelje borbe i ratovanja, viteški duh je vladajuća norma ponašanja u
borbi; razvijaju se tipične naše, male škole borilačkih veština; pravnim
normativima se reguliše i vojska; čitav sistem počinje da se menja, razvijaju
se domaće radionice oružja koje izbacuju nove tipove mačeva, štitova, kopalja,
topuza; narod stvara veličanstvene borilačke mitove: Kraljevića Marka, Vojvodu
Momčila, Strahinjića Bana, Miloša Obilića... Počelo je borenje sa Azijatima
ponovo. Ovaj period je prepun borbe, i sačuvan je znatno. Dragocena su
svedočanstva jednog janičara, u stvari Konstantina Mihailovića iz Ostrovice
koji je napisao knjigu “Turska hronika”.
CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 32, april 1989., strana
14-15
Постови
Нема коментара:
Постави коментар