Priredio Milan Nikodijević
(deo teksta: Pad trešnjine latice, 1-2)
U oblasti karatea samo se mali broj ljudi
istakao kao Masatoši Nakajama (Masatoshi Nakayama). Ovaj 74-godišnjak je već 30
godina glavni instruktor Japanskog udruženja karatea (JKA). Bio je učenik Gičin
Funakošija (Gichin Funakoshi) – “oca
japanskog karatea”, koji je ovu veštinu preneo u Japan sa Okinave.
U ovom intervjuu, Nakajama nas vodi u svet
tradicionalnog japanskog karatea. Iz svog ličnog iskustva on otkriva kakav je
stvarno bio Gičin Funakoši.
***
Izgleda da je
Funakoši naglašavao duhovni i filozofski aspekt karatea isto toliko – ili čak i
više – kao i borilačku tehniku. Da li je to tačno?
- Da. dugo sam učio kod majstora
Funakošija. Pre nego što je on preneo karate sa Okinave u Japan, karate je bio
samo lokalni stil borbe na Okinavi. Kada je preneo karate u Japan, i kada je
upoznao japanske tradicionalne borilačke veštine kao što su đudo i kendo,
majstor Funakoši je u velikoj meri uobličio karate prema ovim veštinama i
učinio ga vrlo popularnim. On je imao tehničku i filozofsku sposobnost da to
učini i veoma lako je privoleo ljude da prihvate njegove ideje o karateu. To je
bio jedan od njegovih najvećih doprinosa borilačkim veštinama. Zato sam rekao
da je majstor Funakoši bio veliki stručnjak i veliki filozof. Što se tiče
duhovne stane karatea, suviše veliki broj ljudi na karate gleda samo površno i
u njemu vidi isključivo udarce. Oni karate posmatraju samo kao nešto što je
vrlo opasno. Ali, majstor Funakoši je spojio tehniku karatea sa budoom (borilačkim načinom života) da
bi uneo suštinu budoa u karate. Upravo zato učenici majstora Funakošija nemaju
nasilnička shvatanja. On je učio da je karate defanzivan, a nikako ofanzivan.
Dok je majstor Funakoši studirao na Okinavi, karate nije mogao da se vežba
javno. Karate nije bio za svakoga i predstavljao je tajnu. Karatisti su bili
poput tajnog društva. Ali, majstor Funakoši je otvorio karate javnosti i
dokazao da je ta veština korisna. Međutim, Funakoši nije naglašavao samo
tehničku stranu karatea, već i filozofsku osnovu ove veštine. Za njega je
karate imao filozofsku suštinu koja se prenosi u celokupan život učenika.
Drugim rečima, karate je način života:
karate-do. Inače imamo samo karate-džucu,
što je samo veština borbe. Majstor Funakoši je ukazivao na ovu razliku.
Kakav je bio
Funakoši u privatnom životu?
- Na prvi pogled izgledao je vrlo
star. Niko ne bi ni pretpostavio da je on velemajstor. Toliko je bio skroman.
Uvek je osećao da mu je potrebno da još uči i bio je veliki primer majstora borbenih
veština. Poneki majstori kada
dostignu izvestan nivo, vole da se prave važni i govore – Ja sam nosilac
crnog pojasa petog stepena; ja sam največi na svetu.
Takvo ponašanje nema ničeg zajedničkog sa filozofijom
majstora Funakošija. Njemu uopšte nije bilo potrebno da se pravi važan. Međutim,
kada bi obukao gi (uniformu za
karate) i ušao u dođo, smesta bi se promenio. Ni tada se nije pravio važan,
samo bi se promenio. Kada sam kod njega studirao, imao je šezdesetak godina. U
to vreme ljudi tih godina su smatrani starcima. Ali je on, dok bi stajao u
dođou, izgledao kao da jednim pokretom može uništiti bilo šta. Toliko je bio
vešt. A onda, kada bi završio trening, ponovo bi postao vrlo skroman. Majstor
Funakoši je uvek govorio da je ponašanje majstora borbenih veština vrlo važno i
da je znak istinskog poznavaoca borbe. Upravo zato majstor Funakoši nije
izgledao kao “pravi” velemajstor. On tako nešto nije pokazivao nigde osim u
dođou. U Japanu imamo sva četiri godišnja doba – proleće, leto, jesen i zimu. U
proleće ptice pevaju, lišće pupi i vazduh je prijatan. Proleće u Japanu opušta
ljude i upravo takav, poput proleća, bio je majtor Funakoši. Kad god bi ste mu
se približili osećali biste atmosferu proleća. Takva mu je bila ličnost i takav
je karakter pokazivao. Kada bi ušao u neku prostoriju kod svih bi izazvao
smirenost i opuštenost.
Koji je bio
Funakošijev cilj prilikom osnivanja JKA?
- Kao što sam ranije rekao,
staromodne borilačke veštine nisu bile pristupačne velikom broju ljudi. Međutim
majstor Funakoši je imao drugačiju zamisao. On je bio vrlo mudar i širokouman.
Smatrao je da karate treba da bude dostupan svakome. Želeo je da svako može da
upozna tu veštinu. Smatrao je da ako poznajete neki dobar lek, treba da ga sa
svima podelite. Upravo zato je pristupio osnivanju jednog udruženja i upravo
zato je stvorio JKA. On nikada ništa nije rekao o bilo kojem specijalnom stilu.
Na primer, neki imaju gođu stil, a neki vado stil. Ali on nikada nije učio da
je stil neophodan. Govorio je samo “japanska borilačka veština”. Čak ni ja
nikada ne kažem “šotokan stil”. Šoto znači krasnopisac, a kan kuća. Majstor
Funakoši je bio veliki kaligraf i oni koji su učili kod njega su često
trenirali u njegovoj kući.
Kako ste vi
izabrani da zamenite Funakošija na mestu glavnog instruktora JKA-a?
- Kada je majstor Funakoši
ostario, znao je da mora da izabere nekoga ko će ga zameniti. On je, naravno, i
dalje bio glavni velemajstor JKA-a, ali je znao da ne može da obavlja sve
dužnosti glavnog instruktora – da ide naokolo i drži časove, da obučava i radi
mnoge druge stvari. Sve je to zahtevalo mladost. U to vreme je JKA postao prava
organizacija. Dobio je upravni odbor kao najviše upravno telo i upravo je ono
naimenovalo mene za glavnog instruktora. To je bilo 1955. godine. Od tada ja
obavljam dužnost majstora Funakošija – dužnost glavnog instruktora JKA-a i
nastavljam da prenosim njegova shvatanja.
CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 12/13, jul/avgust
1987., strana 16-17
br.14, septembar
1987., strana 14-15
Постови
Нема коментара:
Постави коментар