Priredio Mirjan Milovanović
(deo teksta)
Ošima (Tsutomu Ohshima),
osnivač organizacije šotokan karatea u SAD, je bio jedan od poslednjih učenika
Gičin Funakošija (Gichin Funakoshi), osnivača japanskog karatea. Ošima je pod
Funakošijem učio pet godina (1948-1953), dok je pohađao Vazeda univerzitet u
Tokiju. Kao jedan od Funakošijevih najodanijih sledbenika, Ošima je bio izabran
za kapitena univerzitetskog karate tima u kojem je trenirao zajedno sa drugim
istaknutim Funakošijevim učenicima.
Ošima je 1953. god.
napustio Japan i otišao u Los Anđeles gde je osnovao svoju organizaciju.
Kao kapiten karate
kluba na Vazeda univerzitetu pretpostavljam da ste imali mnogo kontakata sa
Gičin Funakošijem. Šta vas je kod njega najviše impresioniralo?
- Majstor Funakoši je bio veoma
originalna ličnost. On je na karate ostavio pečat zato što je naglašavao
mentalni aspekt treninga. Dok sam bio na Vazeda univerzitetu, on je imao običaj
da nas subotom popodne posmatra kako treniramo. Nikada nam nije rekao da ne
vežbamo dovoljno. Štaviše, smatrao je da previše vežbamo. Uvek je govorio da
nema smisla da se iscrpljujemo dok smo još mladi. Međutim, mi smo se, naravno,
stalno iscrpljivali. Naučio nas je da budemo strogi prema sebi i postavljao nam
izvanredan primer time što je bio iskren. Njegovu iskrenost i jednostavnost smo
uzimali zdravo za gotovo, ali su te osobine bile važne. Takođe nam je pokazao
kako da budemo skromni. Rekao je da ako izgubimo sposobnost da budemo skromni,
nikada nećemo dostići najviše domete u vežbanju karatea.
U čemu su se
sastojali vaši treninzi sa Funakošijem?
- Najviše vremena sa njim sam
provodio tokom subotnjih popodnevnih treninga, kada bi nadgledao treninge i
pričao nam priče. Uglavnom nas je učio na primerima. Sećam se da me je jednom
izazvao da ga napadnem. Tu je on stajao, starac, i izazvao me da ga napadnem.
Pomislio sam... u redu samo ću skočiti na njega i on će pasti. Međutim, kada
sam ga pogledao u lice, shvatio sam da je on mogao da uradi šta god zaželi.
Njegovo samopouzdanje me je činilo da se osećam kao neka glupa mlada baraba ili
nešto tako. Kad sam ga napao, reagovao je veoma skladnim pokretom i blokirao
moj napad.
Da li je za
vreme treninga Funakoši potencirao pojedine tehnike?
- Ne, ne stvarno. Nikada nije na
mene ostavio utisak kao da je on majstor, a da mi moramo da ga sledimo i
kopiramo u svemu što je radio. Odbijao je da prihvati takav stav učenika.
Govorio je da treba da idemo sa njim, istim putem, a ako neko pogreši, on će ga
ispraviti. Dobro je poznavao ljude i ljudski um. Imao je potpuno poverenje u
skromne i iskrene ljude koji su verovali u davanje svega od sebe za borilačke
veštine i karate. On je na svoje učenike pokušavao da prenese svoj ponos i
samopouzdanje pre nego pojedine tehnike.
KO JE FUNAKOŠI?
Kako se vi
intimno sećate Funakošija?
- Nesreća je u tome što dok sam
trenirao kod njega nisam shvatao da je on bio toliko veliki čovek. Mnogi me
pitaju o njemu, a ono što mi najčešće pada na pamet je da je on bio pristojna i
jednostavna osoba. Pošto sam napustio Japan i otišao u SAD, najednom sam imao
stotine pitanja za njega, a ipak, dok sam trenirao sa njim nikada ga nisam
ništa pitao. Jednostavno bih rekao “Da, gospodine” kad god bi me oslovio.
Da li je
Funakoši ikada govorio da bi karate mogao da vodi do neke vrste duhovnog
uspona?
- Nije morao ništa da objašnjava,
zato što je svojim primerom dokazivao da karate može da dovede do višeg stepena
razvoja. Samo njegovo postojanje je bilo divno, bio je divan čovek i iskren,
što je dovoljno da bi ste uspeli u životu, ali je i veoma teško. On nije davao
metafizička objašnjenja za sve. Bio je vrlo praktičan i pod uticajem
Konfučijevog učenja, koji nikada nije pričao o velikim misterijama ili duhovnim
stvarima. Funakoši je, kao i Konfučije, bio više zainteresovan za realan svet
ljudi, ideja i događaja.
Da li je
devetnaest kata objavljeno u Funakošijevoj knjizi osnova za vaš šotokan karate?
- Ne sasvim. Majstor Funakoši
nije nikada stvarno podučavao ten no katu (nebeska kata) niti taikjoku kate
(kate prvog uzroka). Kada je stigao u Tokijo sa Okinave početkom XX veka,
majstor Funakošija su terali da kaže koliko kata zna. Ako bi rekao da zna
dvadeset, neko drugi bi rekao da ih zna pedeset. Isto se i meni dešavalo kada
sam došao u SAD. Ljudi te pitaju koliko kata znaš, i što je broj veći, to te
više poštuju. To je apsurdno. Funakoši je rekao da vežbanje kata nije samo u
tome da se zapamti redosled radnji. Morate pronaći kate koje vam odgovaraju,
morate ih razumeti, svariti ih, i držati ih se tokom celog života. To je veoma
pošten pristup. Život je prekratak da bi se sve razumelo. Funakoši nije hteo da
se opterećujemo učeći brojne kate, čak je i petnaest kata previše. Princip koji
stoji iza kate je najvažniji. Moramo da pokušavamo da postignemo viši stepen
mentaliteta.
CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 26, oktobar 1988.,
strana 18-19
Постови
Нема коментара:
Постави коментар