Epski lik Marka Kraljevića snažno je zasenio istorijsku ličnost i suviše je
udaljio od stvarnosti. Njegova epska slava bacila je senku na rod njegov,
posebno na oca, kralja Vukašina, i strica, despota Jovana Uglješu, istaknute
državnike XIV veka. Pravičnost Markovu predanje suprotstavlja pohlepnim
velikašima Vukašinu i Uglješi. Tradicija je Vukašina i Uglješu optužila i
osudila kao podmukle ubice poslednjeg Nemanjića, nejakog cara Uroša. Stvarnost
je bila drugačija.
Braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević u vreme raspada Srpskog carstva postali
su najmoćniji oblasni gospodari. Snaga njihova, pre svega, ogledala se u
teritoriji kojom su upravljali, ali i u razgranatim porodičnim vezama sa
Balšićima, kesarom Vojihnom, Vlatkom Paskačićem i Radoslavom Hlapenom, čijom je
ćerkom bio oženjen Vukašinov najstariji sin Marko. Avgusta ili septembra 1365,
uz pristanak cara Uroša i blagoslov carice Jelene, moćni Vukašin je krunisan za
kralja i savladara Uroševa, a Uglješa je u Serskoj oblasti sa titulom despota
nasledio staru caricu. Osvojivši deo Volerona, Uglješa je čak proširio istočne
granice srpske države iz doba Stefana Dušana. Mrnjavčevići su ostvarili čvrstu
vlast od jezera Poru u Trakiji do Ohrida, Skoplja i Prizrena, a s obzirom na
razgranate porodične veze posredno su uticali na zbivanja na znatno većoj
teritoriji.
Pod okriljem moćnog oca i strica, Marku je predstojala blistava karijera
državnika. Po pravu prvorodstva dobio je titulu mladog kralja i na taj način
zvanično postao prestolonaslednik. To potvrđuje natpis na nadvratniku crkve Sv.
nedelje u Prizrenu. Ova ckrva je sazidana i živopisana uoči Maričke bitke
"zapovešču i sa otkupom gospodina mladog kralja Marka". Ne zna se
kada je Vukašinov sin zvanično proglašen za mladog kralja, ali je izvesno da
prezime Kraljević potiče od titule. Upravo činjenica da je to prezime
nagoveštavalo pojavu nove dinastije izazvala je gnev ostalih velikaša,
protivnika Mrnjavčevića. Proglašenjem Marka za mladog kralja potisnuta je
neprikosnovena svetorodna dinasija Nemanjića.
Posle Maričke bitke, 1371, iz koje se nisu vratili Vukašin i Uglješa, Marko
Kraljević je formalnopravno postao savladar cara Uroša, a posle smrti
poslednjeg Nemanjića (2. ili 4. decembra 1371) jedini zakoniti vladar. Iako je
jedini nosio titulu kralja, niko nije ni pomišljao da ga prizna za vrhovnog
gospodara. Bez podrške moćnog oca i strica, kruna mu je služila samo kao ukras.
Bez vojske, koja je izginula na turskoj teritoriji, izgubio je Prizren i
Skoplje.
U takvim okolnostima Marko je postao sultanov vazal. Štaviše, i na suženoj
teritoriji u zapadnoj Makedoniji, koja mu je preostala posle nasilne deobe
države, sa Prilepom kao jedinim većim gradom, legitimni srpski kralj delio je
vlast s kraljicom majkom i bratom Andrijašom.
Do kraja života Marko je ostao veran podanik sultanov. Turske čete su
obilazile oblasti vernih vazala. Ništa se ne zna o učešću kralja Marka na
Kosovu. Baš u godini Kosovskog boja, njegov mlađi brat Andrijaš podigao je na
obali Treske manastir Sv. Andrije.
Odnos prema Turcima Marko nije menjao ni posle skupa hrišćanskih vazala
koji je sultan Bajazit u zimu 1393/94. sazvao u Seru. Lukavo demonstrirajući
silu, sultan je naredio da se pogube okupljeni vazali, da bi u poslednjem
trenutku promenio odluku. Ovaj pritisak braća Paleolozi, car Manojlo II i
despot Teodor, nisu mogli da izdrže. Oni su okrenuli list i počeli da pružaju
otpor okrutnom sultanu. Zajedno s Paleolozima zakleli su se i neki drugi
hrišćanski prvaci "da više neće dolaziti na Portu velikom gospodaru".
Događaj u Seru verovatno je prouzrokovao politički zaokret pa i razlaz među
Vukašinovim sinovima. Andrijaš i Dmitar podigli su 1394. u Dubrovniku poklad
koji je položio njihov otac u vreme svog blagostanja i prišli ugarskom kralju
Žigmundu, ljutom protivniku Turaka. Za razliku od braće, Marko je ostao
dosledan. Poginuo je 17. maja 1395. na Rovinama boreći se na turskoj strani
protiv vlaškog vojvode Mirče.
Na strani Turaka tada su se borili knez Stefan Lazarević i Konstantin
Dejanović ako ne i po (svojoj) volji, a ono po nuždi, tako da kažu za blaženog
Marka da je rekao Konstantinu: ...molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a
ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu". I kada bi se ovaj iskaz,
koji posredno prenosi Konstantinu Filozof, prihvatio kao načelo državnika
porobljene zemlje i svesno žrtvovanje vođe za dobrobit podanika, Marko
Kraljević ne bi imao mesto među sto najznamenitijih Srba. Ali Marko je
najpopularniji epski junak Južnih Slovena.
Iako se Markom Kraljevićem bavila cela jedna plejada značajnih istoričara
usmene književnosti, naših i stranih (da spomenemo samo Vuka Karadžića,
Vatroslava Jagića, Stojana Novakovića, Tomislava Maretića, Vladimira Ćorovića,
Nikolu Banaševića, Sretu Stojkovića, Asmusa Serensena, Mihaila Halanskog,
Andrea Vajana, Veselina Čajkanovića, Vojislava Đurića, Vida Latkovića,
Svetozara Matića), ni do danas nije utvrđeno zašto je baš Marko Kraljević
postao najomiljeniji srpski epski lik, prevashodno u epskoj poeziji i baladama,
ali i u istorijskim i mitskim predanjima; pominju ga poslovice i izreke, pa čak
i šaljive priče. Ušao je, takođe, i u usmenu tradiciju svih južnoslovenskih, pa
i ostalih balkanskih naroda.
Njegova epska biografija zapamtila je od golih istorijskih činjenica
njegovu vladarsku titulu i prestonicu Prilep, imena njegovog oca i braće,
njegove bračne nevolje, mnoge lokalitete kuda je prošao i gde je delovao,
prihvatila ga je kao turskog vazala, zabeležila njegovu smrt. No, shodno
zakonitostima narodne tradicije, Markova epska biografija postala je
svojevrstan okvir etnopsiholoških osobina čitavog srpskog naroda, sinteza
usmeno-poetskog doživljaja istorije i svakodnevne realnosti, i najzad,
mangetsko polje za slojevite internacionalne motive kojima se junačka
biografija uopšte gradi.
Razvijajući se u nekoliko paralelnih tokova koji se prepliću, Markov epski
život je neobično bogat. On je sin Vukašina i sestre vojvode Momčila —
Jevrosime, koja je utisnuta u tradicijsko pamćenje nezaboravnom slikom svog pomaganja
bratu, izuzetnom junaku, opkoljenom na prevaru. I sama zarobljena, onemogućena,
savezane "kose za direkte", ona, na bratovljev glas, cinke "kako
ljuta guja", i, iznad svakog bola, uspeva da se oslobodi: Manu glavom i
ostalom snagom; /Iz glave je kose iščupala,/ Ostavila kose na direku.
Etičku čistotu, moralnu i fizičku snagu u ovom svom, uslovno realnom
poreklu, Marko nasleđuje sa majčine strane — "turi se na ujaka, na ujaka,
vojvodu Momčila", i njegov lik se gradi na suprotstavljanju moralno
negativnom, fizički kržljavom ocu. Majka je Markova ispovednik i savetodavac,
ona sudi o njegovom ponašanju i o njegovim delima. Na vertikali matrijarhata
izrasta njihov psihološki odnos i prilagođava se srpskom običajnom, hrišćanskom
i moralnom kodeksu, ali i istorijskoj neminovnosti: "Nemoj, sine, govoriti
krivo /Ni po babu ni po stričevima, / Već po pravdi Boga istinoga", reći
će mu mati kada bude trebalo da bdi nad svetorodnom lozom Nemanjića, i da očuva
legitimni kontinuitet Srpskog carstva suprotstavljajući se rođenom ocu. Ali
mati će mu isto tako u trenutku kada on treba da se opredeli između tri
"knjige" — poziva na venčano kumstvo, kršteno kumstvo i vazalnu
dužnost, mudro savetovati: "O, moj sinko Kraljeviću Marko, / U svate se
ide na veselje, / Na kumstvo se ide po zakonu, / Na vojsku se ide od nevolje:
/Idi, sinko, na carevu vojsku; / I Bog će nam, sinko, oprostiti, / A Turci nam
neće razumjeti".
Na toj rascepljenosti između sudbinske nevoljnosti, koju mu je zaista
dodelila istorija, i nacionalnog i verskog osećanja koje on sobom nosi,
umnogome se u tradiciji oblikuje Markov lik.
Tako je i u svom prevashodno istoriografskom delu Žitije Stefana Lazarevića
(nastalom 1431—1435), Konstantin Filozof Marka pustio da progovori rečima
poslednje volje, pred samu bitku na Ravinama: "Ja kažem i molim Gospoda da
bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu."
Činjenica da je Marko zaista poginuo na turskoj strani u ovom ratu dala je
njegovoj ispovesti prizvuk verodostojnosti utoliko jači što je Konstantin
Markove reči interpretirao stilizacijom istorijskog predanja koje po samom
zahtevu vrste ne dozvoljava sumnju u "istinitost" kazivanja. Pustio
je Marka da ih izgovori pred svedocima i očevicima: "tako kažu za blaženog
Marka da je rekao"; dao je njegovoj samrtnoj poruci dimenziju opšte
psihološke tragedije turskih vazala hrišćana — "Svi ovi behu Ismailćani,
ako i ne sa voljom, a ono po nuždi". Ukoliko to nije bila Konstantinova
sopstvena vizija vazalstva, već odjek javnog mnjenja, onda je to sjajan dokaz
da je predanje sagledalo osnovnu tragičnu rascepljenost Markovog lika i na njoj
počelo graditi dubinsku, idejnu strukturu epske poezije o njemu (Turke dvori na
korist kaursku. / Svim je Turcim Marko dodijao).
U brojnim pesmama Marko se formalnom, bespogovornom vazalstvu unutar sebe
opire, oblikujući jedan poseban, samosvestan odnos prema sultanu zbog čega ga
ovaj kažnjava, ali pošto zavisi od njegove pomoći mora prihvatiti Marka takvog
kakav jeste. Marko je često u sultanovoj tamnici (Kosa mu je do zemljice crne;
/ Polu stere, polom se pokriva; / Nokti su mu orati bi mogo, / Ubila ga memla
od kamena, /Pocrnio kako kamen sinji).
Veliki, neuništivi usamljenik, on gubi ali i povraća snagu pijući
"tuluminom vino" i opstaje. Iz sužanjstva ga oslobađaju onda kada
postaje neophodan da bi se suprotstavio sultanovom protivniku ili opštim
turskim neprijateljima. Turci su bez Marka uvek poraženi (Navalite, ljuta
Arapijo! / Nema onog dobroga junaka / Na šarenu konju velikome). I sam car ga
redovno moli da ga brani: "Brže da si, moj posinko Marko! / Brže da si,
moj po Bogu sinko! / Arapi mi šator oboriše."
Taj odnos u kome Marko nije samo "sluga" (vazal) već posinak
sultanu, po pravilu pretpostavlja Markovu nadmoćnost. On je prvi do cara, carev
zatočenik, te Turci, carevi doglavnici i doušnici, samo privremeno mogu da mu
naude. Njegova nadmoćnost se objektivizuje, koliko opisom njegovog spoljnjeg
zastrašujućeg izgleda, toliko i psihičkom snagom njegove ličnosti, efektima
koje ta snaga ostavlja na druge (Nešto crno drži u zubima / Kolik jagnje od
pola godine; / Crnijem se osmehuje brkom. / Prevaljuje okom krvavijem, /
Bijelijem poškripuje zubam). Kad svoj "bijeli kožuh" (koji mu je
atribut u bugaršticama, "ćurak" deseteračkih pesama) prvrne naopako,
i svoj buzdovan privuče, teško onom ko mu je najbliže. "Car s odmiče,
Marko se primiče, / Dok dotera cara do duvara." Njegova ćudljiva
plahovitost izaziva strah kod osvajača, oni od njega zebu. Marko je zaista
"junak u pokorenom Srbinu... ne još u slobodi", da upotrebimo reči
Vladimira Dvornikovića.
Marko slavi slavu, i čuva svoj nacionalni identitet. Prkosi turskoj veri i
zakonima, pije uz ramazan vino, razigrano obestan, uvlači u igru i same Turke,
s jednom dozom duhovite lukavosti, koja će mu omogućiti da sultanu ceo događaj
prikaže kao mladalački altruizam: "Ako pijem, vera mi donosi; / Ak nagonim
odže i hadžije, / Ne može mi ta obraz podneti / Da ja pijem oni da gledaju, /
Nek ne idu meni u meanu."
Junak - mada pokoren, nadmoćan - ali ipak "sluga", posinak, ali -
sultanov, Marko, ogoljene duše, opčinjen i uznemiren ženskom lepotom, gubi
kontrolu nad sobom kada mu objektivnu istinu u lice baca ponosita sestra Leke
kapetana, i s prezrenjem ga odbacuje kao prosca: "Voljela bih s jedu kosu
plesti / U Prizrenu, našoj carevini, / No ja poći u Prilepa grada, / Markova se
nazivati ljuba; / Jer je Marko turska pridvorica, / Sa Turcima bije i siječe, /
Ni će imat groba ni ukopa, / Ni će s Marku s groba opojati, / Što će mene kod
ljepote moje, / Budem ljuba turske pridvorice?"
Markova plahovita, neobuzdana surovost prema gordoj lepotici koji ukazuje,
posledica je njegove srdite nemoći, kao što je u mnogim drugim slučajevima neka
vrsta oduške na "ropsku stvarnost", neprimerena, besna samoodbrana od
nje. Na istoj liniji srdite nemoći, koja se pretvara u pustu, besmislenu
reakciju, izrasta njegov inat, sintetizovan u izreci "Inat je Marka u
Stambol zajmio", ili u pitalici koju mu upućuje sultan: "Pošto bi se
poturčio Marko?" - Za inat, čestiti care".
Hajdučke crtne na koje je posebno ukazao Radovan Samardžić i koje je Marko
dobio u XVI veku kao borac za narodna prava nisu se kosile sa dva veka ranijim
istorijskim činjenicama da su "turske akindžijske čete obilazil oblast
vernih vazala", te i Markovu, pa je samim tim raja u njegovim oblastima
bila pošteđena od turskog zuluma, a on počeo predstavljati njenog zaštitnika.
Narodna tradicija je poetskom slikom, pojednim primerima iskazivala
spletove istorijskih okolnosti.
Mnogobrojne pesme o Marku kao zaštitniku nesrećnih, oličenih u devojci koja
ne može da plati svadbarinu, pa joj je daruje on, ili, u drugoj, doduše
Turkinji, koju spasava od čudovišta, deo su njegove epske biografije, bez
obzira da li se ona zasniva na nacionalnim ili internacionalnim obrascima.
Markova priznanja protivnicima, njegova prijateljstva i pobratimstva (čak i sa
Turcima) ostvaruju se na nivou čovečanske osećajnosti, izvan svakog drugog
merila.
Uspešnost Markovih megdana s različitim junacima oblikuje se ne samo na
njegovoj ljudskoj hrabrosti, već i na njegovoj natprirodnoj moći.
U mitskom, uporednom toku njegove biografije, Marko je povezan sa vilama i
drugim natprirodnim bićima. Po jednim varijantama, vila mu je mati, te mu otud
tolika veličina i snaga; po drugima, vila ga je podojila u znak zahvalnosti što
joj je zaklonio dete od sunca; po trećim, odužila mu se zašto što joj je
odmrsio kose koje su joj se zaplele u crnu draču. Ulaskom u svet natprirodnog,
Marko je dobio i moć nad tim svetom, ali i pomoć od njega. On u nizu predanja s
lakoćom čupa drveće, podiže nepomerljivo kamenje, cedi suvu drenovinu, sabljom
preseca stene. Brda nastaju od zemlje koju otrese sa svojih opanaka. Njegov
konj Šarac bio je gubavo golemo ždrebe. "Uzeo ga je za rep, omanuo oko
sebe, kao i druge konje što je ogledao, a kad je video da ga ne može pomeriti s
mesta, kupio ga od kirdžija, izlečio ga i naučio piti vina".
U narodnim pričama Marko je običan čovek iz naroda, čobanin i govedar,
seljak koji goni iz Dubrave drva.
Po istorijskom predanju, Bog je "nekakvijem čudnim načinom prenio iz
njega i Šarca u nekaku pećinu, u kojoj i sad obojca žive". Predanje mu je
podarilo večni život i na dnu mora, i "kad timari svoga Šarca putnici na
moru jasno čuju njegovo češalo. U ponoć, u gluvo doba, dolazi Mrko u svoj grad
i uzima iz ambara zob za Šarca".
U epskoj poeziji, koja postaje umetnost samo ako njeni junaci zadrže i
opštečovečanske crte, Marko se ipak morao rastati do života. Sahranjen je u
Svetoj Gori "bez biljega, da se njemu dušmani ne svete".
100 NAJZNAMENITIJIH
SRBA
Grupa autora
/priređivač Zvonimir Kostić
izdavač: PRINCIP
Beograd
Tekst preuzet sa internet
adrese:
Постови
Нема коментара:
Постави коментар