U čast 600.
godišnjice velikog kosovskog boja
NIRO “Dečije novine”
izdale su knjigu
autora Predraga
Miloševića
Rod je bio temelj staroslovenskog društva, imao je
svoj poredak, svoje zakone, svoje bogove i prema takvoj organizaciji sledila je
i vojna formacija. Borilo se često potpuno zasebno, u zavisnosti od ciljeva i
potreba. Borio se samo rod, celo pleme ili savez plemena, pa je naše pretke
često skupo stajala prevelika samostalnost plemena. Za borbu su se pripremali
svi odrasli muškarci, svi su i ratovali. Pripreme u miru su imale raznovrsne
oblike: učilo se baratanju hladnim oružjem, plivanje, trčanje po močvarama i
brdima, nadmetanje u rvanju, mačevanju, bacanju koplja i veštinama malo poznatim
kod drugih naroda kao što su bili gnjurenje u daljinu i dubinu, često
razbijajući led na rekama, zatim penjanje na bor, hvatanje riba golim rukama
itd. Lov je takođe korišćen kao dobar trening, bio je razvijen i sistem
nagrađivanja onoga ko prvi ubije životinju, ali i ko najpreciznije gađa strelom
ili kopljem, dakle, sistem stimulacije za što bolje savlađivanje borilačkih
veština.
Oružje su izrađivali majstori – oružari a njihovi
proizvodi od drveta i gvožđa bili su veoma cenjeni i kod drugih naroda zbog
originalnosti i kvaliteta izrade. Glavno oružje je Slovenima bio mač a imali su
i svoju autentičnu školu mačevanja, koja je za razliku od drugih sadržala borbu
čitavim telom, uz skokove, padove, iznenađujuće poteze. Posebna slovenska
taktika borbe bila je simuliranje povlačenja, bežanja, dakle, koriščeno je
lukavstvo kad god je neprijatelj bio jači. Jedna od glavnih borilačkih odlika
bilo je izvođenje maštovitih akcija, nepredvidivih za neprijatelja. Dok bi
neprijatelj jurio za njima, navukli bi ga u klanac, na strme terene, u čestar
ili močvaru, a zatim su se, vični borbi u takvim uslovima, svom žestinom bacali
na neprijatelja.
BORILAČKA ETIKA JUŽNIH SLOVENA
Sloveni su doneli jednu veliku novinu na ove prostore
Rimskog carstva koje se raspadalo sejući nemoral, sebičnost i uzdižući novac i
materijalne vrednosti na najviši nivo. To su bili visoki moral i etika u borbi.
Slovenski borci su bili fanatično odani svom narodu, bogatstvo ih nije
zaslepljivalo, pa izdaja nije bila zabeležena, naprotiv, “ni pod mučenjima ne
htedoše da odaju druge” svedoći Prokopije, iako su svi borci u toj rodovskoj
demokratiji znali sve tajne, taktiku borbe, brojno stanje, obučenost i ratne
ciljeve. Bila je to prava narodna vojska i samim tim imala je preimućstvo nad
najamnicima. Ne samo etika, već i humanost, takođe odavno nestala sa tih
prostora, bila je vraćena dolaskom srpskih plemena. To se najbolje ogledalo u
postupcima prema zarobljenim neprijateljskim vojnicima. Ako zarobljenik pripada
nekom drugom slovenskom plemenu, odmah su ga puštali na slobodu bezuslovno, što
će mo kasnije, više puta susretati kod srpskih kraljeva (kneza Mutimira i
Stefana Prvovenčanog, npr. koji su odmah posle borbi puštali na slobodu
bugarske vojnike, pa čak i kraljeve). Ako je zarobljenik, pak, bio stranac,
opet su postupali humano – ostavljeno im je na volju da bira hoće li uz neki
otkup da se vrati svojima, da neko vreme ostane u sastavu srpskog plemena, pa da se onda vrati
kući, ili da se odmah nastani kod njih sa punom ravnopravnošću. Najvažnije je
bilo, dakle, da naši preci nisu ubijali zarobljenike, nisu ih ni mučili niti pretvarali u robove, što su svi drugi
radili. Možda je baš to bio razlog što su naši stari imali tako visok stepen
borbenosti, borili su se do smrti jer su znali šta ih čeka. I obrnuto, njihovi
neprijatelji su se lako predavali jer su takođe znali šta ih čeka, pa se nisu
plašili. Naši su, izgleda, pobeđivali humanošću. Snažne narodne tradicije,
želja za slobodom, demokratske navike i ljubav prema svome narodu i uopšte
prema čoveku, uslovile su taj visoki moral, kojim su se odlikovali srpski
ratnici u tom osvitu državnosti.
RVANJE ZA DRŽAVNOST -
PREDNEMANJIĆSKI PERIOD
Čim su se ustalili na ovom terenu, Srbi su prvi
istakli svoju državnu zastavu, i odmah su počele borbe za njeno oduzimanje. Sa
državom se menjao i vojnički poredak, prelazi se na feudalnu vojsku, ali Srbi
se tvrdoglavo nisu odricali svojih tradicionalnih rodovskih vrednosti niti
svojih borilačkih veština, jednostavno, verovali su u njih. Prenosili su ih s
kolena na koleno, uprkos tome što se među formiranom aristokratijom i
profesionalnom vojskom pronijara i baštinika razvijao drugi stil borenja –
viteški. U svakom slučaju, staroslovenske borilačke veštine i njihov duh,
ostale su očuvane u srpskom narodu i u tragovima ih možemo jasno pratiti sve do
današnjih dana.
Prve napade na ranofeudalnu srpsku državu vršili su
Bugari a za jedan takav rat Konstantin Porfirogenet kaže: “Kada se zarati, Srbi
ga toliko pritisne da zarobiše i njegovog (Borisovog) sina sa dvadeset velikih
bojara. A tada, usled sinovljeve nevolje i nehtijući, Boris se izmiri sa
Srbljima. Nameravajući da se vrati u Bugarsku, u strahu da mu Srbi gde usput ne
panu u zasedu, zatražili su sigurnu pratnju, sinove vladara Mutimira, Borana i
Stevana. Oni ga ispratiše zdrava i čitava do granice – sve do Rasa. Radi te
ljubaznosti dade im Mihailo Boris velike darove...” Dugo posle toga među ovim
narodima je vladao mir i saradnja. Pravi rat je započeo kada je na državu kneza
Vojislava krenula velika armija od 40.000 dobro obučenih i naoružanih
vizantijskih najamnika koji su imali autoritet najbolje vojske tada poznatog
sveta. Videvši da je daleko slabiji, Vojislav se poslužio starim slovenskim
načinom borbe: povlačio se u planine imitirajući odupiranje svom snagom, a mi,
na žalost, ne znamo ime klanca u kome ih je sačekao dok su se vraćali sa
hercegovačke strane. Uglavnom, kad se bacio iznenada na njih, do nogu ih je
potukao. Samo jedna trećina vojske je uspela da se spasi paničnim bekstvom i
poginulo je i sedam vizantijskih stratega (generala). Prema spisima Popa
Dukljanina, Vojislav je bio izuzetan vojskovođa koji je još jedanput, 1042.
godine, odneo još veću pobedu, ovoga puta na Rumiji i sa potpuno drugačijom taktikom
navukao neprijatelja u klopku, pa usred noći, imitirajući napad sa svih strana,
izazvao pometnju i strah kod neprijatelja, a onda se sa glavninom svojih boraca
kojima su komandovali petorica njegovih sinova, udario u srce protivničkog
tabora i razbio ga. Zatim su sjajno izvežbani i izdržljivi Vojislavljevi borci
gonili i sekli vizantijske vojnike tako da su putevi od Bara do Drima bili
prekriveni leševima, a poginuo je i sam zapovednik Kurzilije. Posledice ove
pobede su bile ogromne. Zetska država i narod su svojom borbom, snagom svojih
mišica i vladanjem hladnim oružjem i borilačkim veštinama pokazali superiornost
i učvrstili svoju državu koja se pod Vojislavljevim naslednicima proširila od
mora sve do Niša i Skoplja.
Uglavnom, Srbi su ušli spremno u razvijeni srednji
vek, u doba punog feudalizma. Postavljaju se pisani temelji pravne države,
kultura i duhovnost dobijaju neslućeni zamah. Privreda sve prati veoma dobro, a
posebno proizvodnja oružja postaje masovna. Analogno tome, usavršava se vojna
organizacija i vojničke discipline borenja i dolazi do postupnog raslojavanja
borilačkih veština na narodne i aristokratske. Narod održava znanje i veštinu
svojih proverenih borilačkih tehnika prenoseći znanje i naviku stalnog
vežbanja. Vlastela i vlasteličići, odnosno profesionalni vojnici, prate
modernizaciju naoružanja i usavršavaju svoje veštine prilagođavajući ih borbi
sa konja, borbi protiv oklopnika, uče od najamnika. Pa ipak, sve zajedno, uz
snažne, sada već pisane etičke principe, predstavljalo je srpsku školu borenja.
CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 33, maj 1989., strana
36-37
Постови
Нема коментара:
Постави коментар