U čast 600. godišnjice
velikog kosovskog boja
NIRO “Dečije novine”
izdale su knjigu
autora Predraga
Miloševića
Filozofsku podlogu borenja, etičke i moralne principe,
izgradio je Rastko Nemanjić. Ova, možemo reči, ideologija, bitno se razlikuje
od svih drugih borilačkih sistema, jer su njene glavne odlike humanost, zatim
borba za pravdu, neagresivnost, samoodbrana. On striktno zabranjuje prelazak
granice koja deli dobro od zla, Boga od Đavola. Evo šta je on napisao: “...
niko leniv nije nikada postigao pobedu, niti je ko god spavajući i sanjajući
pobedio svog ratnog neprijatelja; onih su pobedni venci koji dobro trče, koji
se trude, koji se bore, koji izdrže trudove od borbi... Volite se međusobno,
dobro trčite pred ležeću vam trku, što je dobro, što Bog voli, to pomišljajte.
Što ste čuli i naučili ne odstupajte to da činite.”
Dakle, kao glavni etički princip borbe, koji niko
nikada nije postavio u dosadašnjoj istoriji borenja, Sveti Sava postavlja –
ljubav. Drugi su uzdizali pravila: oko za oko, zub za zub, glavu za glavu, sto glava
za jednu. Propovedaju mržnju i zlo. Istovremeno, naš svetac moli da se borimo
bez ostatka, “da izdržimo”, da pobedimo.
Ova borilačka misao nalazi se iznad svih do sada o
borenju napisanih opravdavajućih ideologija, pogotovu iznad poludivljačkih
ideologija azijatskih borilačkih vevština, ali i iznad surovih i nehumanih
evropskih. Ovom svojom poslanicom Sveti Sava je postavio savršenu i jednu do
danas poznatu humanu filozofsku teoriju svake borbe i borenja.
SNAGA DUHA
Međutim u zabeleškama i svedočanstvima, kao i u
narodnom predanju, sačuvano je i nešto drugo – Rastko Nemanjić posedovao je i
nadprirodnu moć. Snagu duha, duhovnu energiju, nazovimo to kako hoćemo,
sugestivnost, telepatsku moć ili hipnotizersku, tek, narod ga je zbog toga
smatrao čudotvorcem. I bio je čudotvorac.
Drugi po važnosti elemenat borilačkih veština, onaj
koji je zaboravljen ili nije ni postojao u evropskim, a zapostavljen u srpskim,
jeste upravo ta snaga duha, ili kako kažu Japanci –ki. Istovremeno, poruke i
otkrića našeg naroda i naših boraca, za razliku od japanskih, nose i nešto
važnije: lepotu, umetnost, ljubav.
Dojčin leži teško bolestan, devet godina vezan za
postelju, senka od njega ostala, a neprijatelj to zna i koristi terorišući
grad. Tek kad je Arapin udario na ono najviše i najbolnije, na čast Dojčinovu,
na bespomoćne – sestru i ženu, kad je suočen i sa domaćom izdajom jer mu kum zabija
nož u leđa, kad pomoći niodkud, diže se bolesni Dojčin iz postelje, a žena i
sestra ga uvezuju platnom da se ne rastoči, da ne padne s konja. Čim ga je
ugledao, Arapin je znao šta ga čeka, na dojčinovom licu je video tu strašnu
božansku energiju koja ga je nosila i znao je da mu se ne može suprotstaviti.
Nadljudskom snagom, onom koju telo nije moglo da mu ima, Dojčin ga probada
kopljem. Zatim, osvetnik zna da mora raščistiti i sa izdajom, jaše do
kumovljeve kuće pa i njemu odseca glavu. Vraća se kući i istog trenutka –
umire. Sva energija koju je mogao da izazove, da dobije, da je stvori, bila je
tolika da može samo da izvrši svoj viši zadatak – da odbrani svoj dom, svoju
čast, čast svoje sestre i žene, jer nema ko drugi, mora on, bolni i
veličanstveni – Dojčin.
Bolni Dojčin je zato naš idol i naš uzor, naša volja i
moć, saznanje da nikad nije sve izgubljeno, Dojčin je pravi i tipični srpski
borilac, nepredvidiv za neprijatelja, nikad poražen, dovoljan mu je i atom
snage, ne snage, atom duha, da izraste u diva, to je Dojčin ili onaj neznani
što je stvorio ovu pesmu. Pesmu toliko lepu i snažnu da je sama po sebi –
istina.
SISTEM VEŽBI
Vlastela koja je u to vreme uveliko predstavljala
aristokratiju staru već nekoliko stotina godina i boljari – oficirski komandni
kadar koji je vladao u svojim oblastima u ratu i u miru, održavali su svoje
znanje i veštinu borenja takmičenjima, turnirima, lovom i običnim vežbanjem.
Tako se razvila viteška borilačka veština i u celoj zemlji se znalo ko je
najbolji u rukovanju mačem, ko je do njega, ko je najbolji kopljanik, ko
strelac, a ko rvač. U knjizi se pominju pojedini vlastelini, vojvode, čuveni po
njihovom znanju i veštini. Kod njih su dolazili i učenici iz drugih krajeva,
vlastelići su slali svoje sinove da uče mačevanje kod najboljeg i najčuvenijeg
mačevaoca, da se vežbaju u koplju kod najboljeg učitelja borbe kopljem itd.
Bile su to svojevrsne privatne, male škole borilačkih veština. A sve škole tog
tipa su najbolji i do danas neprevaziđeni obrazovni sistem, pa njima treba
zahvaliti i za sve državne uspehe na vojnom polju, za očuvanje samostalnosti,
za stvaranje samosvesti o sopstvenoj snazi. Konačno, u tom vremenu stvoren je i
jedinstveni u svetu prototip vojne organizacije i obuke čitavog naroda koji se
održao u potonjim vekovima sve do današnjih dana pod imenom opštenarodne
odbrane ili “naoružanog naroda”. Te male škole borilačkih veština – viteških, u
neizmenjenom obliku trajale su sve do Despota Stefana čija će takva škola steći
evropsku slavu. Bio je to najbolji sistem vaspitanja i učenja višim veštinama
razgranat, raznovrstan, fleksibilan, individualistički obojen, neuhvatljiv za
neprijatelja.
Car Dušan delo Paje Jovanovića
Prikaz dostignutog nivoa obavljao se na viteškim
igrama koje su, kako kaže Konstantin Jireček “bile najvažnija forma predspreme
za veštinu borenja”. Veština vladanja oružjem istovremeno je bila i potreba i
zabava, pa je pretvorena u sport, u takmičenje. Vežbanje i prikazi veština,
treniranje upotrebe hladnog oružja bio je stil života. Zato su oni još kao
dečaci pripremani, znali su da će postati vlastela i da je to zavisilo ne samo
od nasleđa nego i od lične sposobnosti i veštine. Od malih nogu su učili mačevanje,
bacanje koplja, borbu buzdovanom i štapom, rvanje i trčanje, morali su da budu
dobri plivači i atletičari, jahači i strelci. Na viteškim igrama njihova
veština je proveravana i bio je to veliki stimulans, značilo je to veliku slavu
a dobijane su i krupne nagrade. Narodne pesme govore o tako velikim nagradama
kao što su bili konji ili skupo oružje.
Uporedo sa aristokratskim veštinama razvijale su se i
narodne veštine, u stvari, one su uvek bile iste, održavale su se od pamtiveka
i prenosile s kolena na koleno
CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 34, jun 1989., strana
10-11
Постови
Нема коментара:
Постави коментар