FILIP BALDIK U CRVENOM ZMAJU

Filip Baldík v Červeném drakovi

Filip Baldik i Jan Soukup, juni 2009. god.

   Od septembra 2009.god. u sali Kyokushinkai kluba Crveni zmaj, koja se nalazi u SC Vračar, zajedno sa ostalim članovima vežba i Filip Baldik. Došao je iz Češke jer je njegov otac Pavel Baldik dobio posao drugog sekretara ambasade Republike Češke u Beogradu. Filip ima u kyokushinu učeničko zvanje 7. Kyu (plavi pojas sa žutom trakom) za koje je polagao 8. novembra 2008. u Novém Bydžově. Po dolasku u Beograd u želji da nastavi sa treninzima njegovi roditelji su kontaktirali Branch chief-a za Srbiju gospodina Žarka Petkovića Irca sa molbom da im preporuči klub u kojem bi Filip nastavio sa treninzima. Preporuka se odnosila na naš klub i od tada se družimo sa Filipom i njegovim roditeljima.

Filip Baldik  sa grupom dece i instruktorima posle ispita o8.11.2008. god.

   Od září 2009 cvičí v tělocvičně klubu Kyokushinkai Červený drak, který se nachází v SC Vračar, spolu s ostatními členy klubu také Filip Baldík. Přijel z České republiky, protože jeho otec Pavel Baldík se stal druhým tajemníkem na českém velvyslanectví v Bělehradě. Filip dosáhl v kyokushin 7. kyu (modrý pásek se žlutým proužkem), zkoušku složil 8. listopadu 2008 v Novém Bydžově. Po příjezdu do Bělehradu se Filipovi rodiče obrátili na šéfa svazu karate kyokushin pana Žarka Petkoviće Irac s prosbou o doporučení klubu, kde by Filip mohl pokračovat v trénincích. Doporučil náš klub a od té doby se přátelíme s Filipem a jeho rodiči. 

Ono što Filipa izdvaja od drugih članova kluba jeste njegovo zdravstveno stanje. Naime na prvi pogled se ni po čemu ne razlikuje od drugih, međutim zbog problema sa astmom njegove sposobnosti su smanjene. Intenzivan fizički napor u zatvorenom prostoru kakav je sala za vežbanje povremeno zasmeta njegovom disanju, ali to nije smetnja da odradi sve vežbe na treningu. On sam, ja kao instruktor i roditelji koji su stalno prisutni u sali pazimo da Filip prekine zadatu vežbu pre nego što se desi problem. Nije pošteđen ni jedne vežbe, ali su pojedine intenzitetom i dužinom trajanja prilagođene njemu. Ljubav prema kyokushinu i roditeljska podrška čine da uživa u onome što voli, a napor koji ulaže u vežbanje je znatno veći nego kod ostalih tako da je mnogo bliži idealu da se svakim treningom pomeraju granice naših moći.

   To, co Filipa odlišuje od ostatních členů klubu, je jeho zdravotní stav. Na první pohled je stejný jako ostatní, avšak kvůli problémům s astmatem jsou jeho schopnosti snížené. Intenzívní fyzická námaha v uzavřeném prostoru, jakým je tělocvična, mu občas způsobuje problémy s dýcháním, ale není to překážka, která by mu bránila vykonávat všechny cviky na tréninku. On sám, já jako trenér i jeho rodiče dáváme pozor, aby Filip přestal daný cvik vykonávat předtím, než u něho nastanou nějaké problémy. Není osvobozen od žádného cvičení, ale některé cviky jsou mu intenzitou a počtem opakování přizpůsobeny. Láska ke kyokushinu a podpora rodičů mu umožňuje dělat to, co má rád. Úsilí, které věnuje při cvičení tomu, aby se přiblížil ideálu, k němuž se s každým tréninkem posunují hranice našich možností, je u něj mnohem větší, než u ostatních.

   Zamolio sam Filipa da napiše nešto o sebi, Kyokushinu, predhodnom klubu, ispitima, Beogradu, Crvenom zmaju ....
 

   Požádal jsem Filipa, aby napsal něco o sobě, Kyokushinu, předchozím klubu, zkouškách, Bělehradu, Červeném drakovi…


Zašto treniram Kyokushin karate 

   Sa Kyokushin karateom sam se prvi put susreo 2004. godine u Poljskoj. U kanadskoj školi koju sam pohađao u Varšavi, karate smo imali kao dobrovoljnu aktivnost i trenirali smo dva puta nedeljno u školi nakon nastave. Tada sam položio i svoj prvi ispit. Još tada mi se svideo karate. Moj prvi trener Paweł Orisiak bio je član MKKK (Mazowiecki klub Karate Kyokushin) a taj klub redovno organizuje za svoje članove, a u slučaju dece i za njihove roditelje, zimske i letnje kampove. Prvi put sam u takvom jednom kampu bio u julu 2005. godine u Kołobrzegu na obali Baltičkog mora. Treninzi na pesku na plaži bili su veoma zahtevni ali i pored toga boravak u kampu mi se veoma svideo, jer osim treninga, šef kluba sensei Rafal Tomala pričao nam je o istoriji karate kyokushina i o njegovom tvorcu Masutatsu Oyamovi. Toliko sam bio očaran karateom, da mi posle raspusta treninzi u školi više nisu bili dovoljni pa sam postao redovan član MKKK kluba i počeo tamo da treniram. Redovno smo išli na letnje kampove a 2007. godine sam bio i na zimskom kampu. Nakon toga, kada sam video kako izgleda trening u Češkoj i ovde u Beogradu, shvatio sam da su mi u Poljskoj nedostajali malo jači treninzi, jer su tamo deca trenirala odvojeno a treninzi su bili više organizovani u formi igre. 


Proč cvičím karate Kyokushin

   Ke karate Kyokushin jsem se poprvé dostal v roce 2004 v Polsku. V Kanadské škole, do které jsem chodil ve Varšavě jsme karate měli jako dobrovolný klub a trénovali jsme dvakrát v týdnu přímo ve škole po vyučování. Tady jsem také skládal svoji první zkoušku. Už tehdy se mi karate líbilo. Můj první trenér Paweł Orisiak byl členem MKKK (Mazoviecký klub Karate Kyokushin) a tento klub pořádá pravidelně pro své členy a v případě dětí i pro rodiče pravidelné zimní i letní tábory. Poprvé jsem byl na takovém táboře v červenci 2005 v Kołobrzegu na pobřeží Baltského moře. Tréninky na písku na pláži byly docela náročné, ale přesto se mi na táboře moc líbilo, protože kromě tréninků nám šéf klubu sensei Rafal Tomala vyprávěl i o historii karate kyokushin a jeho zakladateli Masutatsu Oyamovi. Pro karate jsem se nadchnul tak, že po prázdninách už mi nestačily tréninky ve škole a stal jsem se řádným členem MKKK a začal jsem trénovat přímo v klubu. Pravidelně jsme také jezdili na letní tábory a v roce 2007 jsem byl i na zimním táboře. Poté, co jsem poznal tréninky v Čechách i tady v Bělehradě, jsem pochopil, že v Polsku mi chyběly trochu tvrdší tréninky, protože tam byly trénovaly děti zvlášť a tréninky byly vedeny spíše formou hry. 

   Još pre povratka iz Poljske tražili smo u Češkoj klub gde bih mogao da treniram i koji bi mi bio dostupan jer ne živim baš u samom Pragu, nego u malom mestu Chlumec nad Cidlinou u istočnoj Češkoj. Našli smo klub karate kyokushin u trideset kilometara udaljenom mestu Hradec Králové, ali tamo mogu kyokushin trenirati samo deca starija od 15 godina. Nekoliko meseci sam trenirao u Hradec Králové karate shotokan, ali to nije bilo to. Kyokushin je prosto kyokushin. Na kraju sam se karate kyokushinu vratio u Nový Bydžov, gde zajedno treniraju deca i odrasli. Bio je to zaista karate kyokushin, od moje kuće udaljen samo 10 kilometara, ali trener nažalost baš i nije imao veliki autoritet i većina dečaka tamo odlazi samo zato da bi se mogli organizovano tući. Na vežbanje tehnike pojedinačnih udaraca se ne obraća puno pažnje kao što ni trener ne objašnjava u kojim situacijama i na koji način treba primeniti udarce i protivudarce. To sam shvatio tek u Beogradu. Do tada takođe nisam mogao da shvatim da neko može na trenerovu komandu da reaguje rečima da neće nešto da uradi samo zato što mu se jednostavno ne radi. S druge strane, na polaganju su nas ocenjivali treneri iz praškog kluba, gde trenira Jan Soukup. U junu 2009. godine, kada je polagao sam Jan Soukup, naš vice-šampion sveta me je odabrao da zajedno sa njim radim predvežbu (imam i našu zajedničku fotografiju).

   Ještě před návratem z Polska jsme hledali v Čechách klub, kde bych mohl trénovat a kde by to pro mě bylo dostupné, protože nebydlím přímo v Praze, ale v malém městečku Chlumec nad Cidlinou ve východních Čechách. Našli jsme sice klub karate kyokushin v třicet kilometrů vzdáleném Hradci Králové, ale tam mohou kyokushin cvičit až zájemci od 15. let. Pár měsíců jsem cvičil v Hradci Králové karate shotokan, ale nebylo to ono. Kyokushin je prostě kyokushin. Nakonec jsem se ke karate kyukushin vrátil v Novém Bydžově, kde společně trénují děti i dospělí. Bylo to sice karate kyokushin, měl jsem to z domova jen 10 kilometrů, ale trenér bohužel nemá velkou autoritu a většina kluků tam chodí jen proto, aby se mohli organizovaně poprat. Na procvičování techniky jednotlivých úderů se moc nedbá, stejně tak jako trenér nevysvětluje v jaké situaci a jakým způsobem údery a protiúdery použít. To jsem poznal až v Bělehradě. Do té doby jsem si také nedovedl představit, že by někdo na trenérův pokyn zareagoval slovy, že to dělat nebude, protože se mu nechce. Na druhou stranu, při zkouškách nás zkoušeli trenéři z pražského klubu, kde trénuje Jan Soukup. V červnu 2009, kdy zkoušel sám Jan Soukup, si mě náš vicemistr světa dokonce vybral, abych spolu s ním předcvičoval (mám dokonce i naši společnou fotku).

   Zbog svega toga bilo mi je drago što smo došli u Srbiju i što nas je čekalo traženje novog kluba. Drago mi je što je Žarko Petković tati preporučio Veljin Crveni Zmaj. Tu mi se dopada, rado odlazim na treninge (iako sam pred prvi trening brinuo kako će sve to izgledati i šta me sve čeka) i čak sam se navikao i na termin treninga koji je za mene na početku bio veoma neobičan i u kasne sate. Nadam se da me više neće toliko mučiti zdravstveni problemi kako bih mogao redovno da treniram.

   Kvůli tomu všemu jsem byl docela rád, že jsme odjížděli do Srbska, i když nás čekalo hledání nového klubu. Jsem rád, že Žarko Petković tatínkovi doporučil Veljův Crveni Zmaj. Líbí se mi tu, rád chodím na tréninky (i když před prvním tréninkem jsem měl obavu, jak to bude vypadat a co mě čeká) a už jsem si zvykl i na dobu tréninků, která pro mě alespoň na začátku byla hodně neobvyklá a pozdní. Doufám, že mě už také nebudou tolik trápit zdravotní problémy, abych se mohl pravidelně účastnit tréninků a nevynechával je. 

   Karate mi se dopada jer to nije samo sport nego i određena filozofija. Meni na primer karate pomaže i u školi – naučio me je da se bolje fokusiram i koncentrišem na učenje i na rad. Lečim se od astme i zato moram da naučim pravilno disanje. Dok se u Češkoj za lečenje astme kod dece koristi sviranje flaute (koju takođe sviram već nekoliko godina), u Poljskoj se u tu svrhu koristi upravo karate, jer i u karateu čovek mora pravilo disati. To je i jedna od stvari, koju tek moram i želim dobro da naučim. Potom astma više ne bi trebalo da predstavlja problem. I među vrhunskim češkim sportistima ima onih koji imaju astmu ali redovnim treningom se sa njom uspevaju izboriti tako da mogu da predstavljaju Češku Republiku. Želeo bih da ostanem i dalje u karateu i radujem se daljim treninzima, jer mislim da me moj sadašnji trener Velja može naučiti mnogim stvarima.

 OSU!

   Na karate se mi líbí, že to je nejen sport, ale souvisí s tím i určitá filozofie. Mě např. karate pomáhá i ve škole – naučilo mě lépe se soustředit a koncentrovat na učení a na práci. Léčím se s astmatem a s tím souvisí i potřeba naučit se správně dýchat. Zatímco v Čechách se pro léčbu astmatu u dětí používá hra na flétnu (mimochodem na flétnu také několik let hraji), v Polsku se za tím samým účelem používá právě karate, protože i při tom musí člověk správně dýchat. To je i jedna z věcí, kterou se ještě musím a chci důkladně naučit. Potom už by astma nemělo být problémem. Vždyť např. i mezi českými vrcholovými sportovci jsou takoví, kteří mají astma, ale pravidelným tréninkem se s ním dokáží vypořádat tak, že mohou reprezentovat Českou republiku. Rád bych u karate zůstal i nadále a těším se na další tréninky, protože si myslím, že můj nynější trenér Velja mě může mnohému naučit.

 OSU!

   Odlučio sam se da pišem o Filipu kako bih mu dao podršku i izrazio zadovoljstvo što je u mom klubu. Ovaj tekst je namenjen i mnogoj drugoj deci koja imaju iz nekog razloga smanjene sposobnosti za vežbanje da shvate da ne moraju biti lišeni aktivnosti koja im se sviđa. Takođe ovaj tekst je upućen i njihovim roditeljima čija dužnost nije da ih «sklanjaju» i tako štite već da ih kroz primereni napor uz dogovor sa lekarima osnaže i tako povećaju njihove fizičke moći što će sigurno doprineti povećanju samopouzdanja i napraviti od njih prave borce.

Kyokushinkai klub Crveni zmaj oktobar 2009. god.

   Rozhodl jsem se, že napíšu o Filipovi, abych ho podpořil a vyjádřil spokojenost, že ho mám ve svém klubu. Tento text je ale věnován i mnoha dalším dětem, které mají z nějakého důvodu snížené schopnosti ke cvičení, aby pochopily, že se nemusí zříkat aktivit, které se jim líbí. Text je určen i jejich rodičům, jejichž povinností není „zbavovat“ děti těchto zálib, ale přiměřeným úsilím ve spolupráci s lékaři zvyšovat jejich fyzické schopnosti, což určitě zvýší jejich sebevědomí a udělá z nich opravdové borce.

Filip Baldik i Velimir Velja Matijević, februar 2010. god.

.

Prevod sa Srpskog na Češki : Pavel Baldik

Prevod sa Češkog na Srpski : Maja Jusufović

Crno bela fotografija : Jana Baldik

Kolor foto : Saša Rendić

.

PRIPREME ZA KYOKUSHIN TURNIR “BRANISLAV BRANKO VASILJEVIC” BEOGRAD 13. MART

.
  U subotu 13.03.2010. god. u organitaciji Kyokushinkai Saveza Srbije održaće se u sali starog DIF-a drugi beogradski međunarodni memorijalni turnir “Branislav Branko Vasiljević” sa početkom u 17h. Na turniru će pored domaćih učestvovati takmičari iz Poljske, Mađarske, Rusije, Tunisa i Crne gore. Pripreme naših takmičara su odavno počele i sada su ušle u završnu fazu. 

Tatjana Tanja Matijašević, Lana Novković, Marija Petrović, Marina Vuković

Tatjana Tanja Matijašević, Lana Novković, Marija Petrović, Marina Vuković


 Marina Vuković član Kyokushin kluba Crvena zvezda-Ginis i članice Kyokushinkai kluba Crveni zmaj Marija Petrović i Lana Novković učestvovaće na ovom turniru. Njima kao sparing partner u pripremama pomaže Tatjana Tanja Matijašević iz Crvenog zmaja koja je začetnik ženskog kyokushina na našim prostorima. Njihove zajedničke završne pripreme se uporedo održavaju u Honbu dojo-u Kyokushinkai Saveza Srbije na adresi Zdravka Čelara 12 i u sali našeg kluba u SC Vračar Sjenička 1. Marina Vuković i Marija Petrović se spremaju za takmičenje i u borbama i u katama dok će se Lana Novković takmičiti samo u katama.


 Marina je u svojoj karijeri imala više takmičenja internacionalnog karaktera na kojima je postizala dobre rezultate što je primećeno od strane Ministarstva omladine i sporta republike Srbije koje joj je kao uspešnom sportisti dodelilo stipendiju. Našoj Mariji i Lani ovo će biti prvi internacionalni turnir i imaće veliki značaj u sticanju iskustva za nastupe koji ih očekuju u budučnosti.

  Moje mišljenje je da se sve tri maksimalno trude da steknu dobru formu do 13. i da će uz podršku domaće publike ostvariti dobre rezultate. 

Velimir Velja Matijević, Lana Novković, Marina Vuković,

Tatjana Tanja Matijašević, Marija Petrović, Žarko Petković Irac

.

Velimir Velja Matijević, Lana Novković, Marina Vuković,

Tatjana Tanja Matijašević, Marija Petrović, Žarko Petković Irac
.

Velimir Velja Matijević, Marina Vuković, Tatjana Tanja Matijašević, Žarko Petković Irac,

Lana Novković, Marija Petrović

.


.


.

Ivan Marušić, Velimir Velja Matijević

Lana Novković, Tatjana Tanja Matijašević, Marija Petrović, Marina Vuković

.

Više o samom turniru saznajte na zvaničnom sajtu

Kyokushinkai Saveza Srbije.

. 

ZEN

ZEN je škola ili ogranak budizma čiji je cilj da se tehnikama meditacije postigne prosvetljenje. Za one koji su se odlučili da krenu "Putem – DO" ima suštinsku važnost.

Enso – simbol Zena
Kanjuro Shibata (kaligrafija)

Sve religije tragaju za istinom koju izražavaju na različite načine. Istina je jedna, ali do nje se može doći različitim putevima od kojih su dva izrazito dominantna. Na prvom su religije srca u koje spadaju hrišćanstvo, judaizam, islam i hinduizam. Njihov put vodi kroz srce koje je puno ljubavi prema Božestvu. Sredstvo kojim se služe da bi postigli cilj je molitva koja je način izražavanja ljubavi usmerene prema Bogu. Javlja se kao posledica osećanja izliva Božje ljubavi prema nama. Ta opijenost njome čini da se ego rastopi i potpuno izgubi u njoj. Gubitak ega omogućava da se spozna istina. Na drugom putu su religije uma u koje spadaju budizam, đainizam i taoizam. One veruju da put doseže do istine kada se ostane bez misli, kada se ne razmišlja, to jest kada se odbaci um i dođe do čiste svesnosti. Sredstvo kojim se služe da bi dosegli cilj je meditacija. Ne shvatajući filozofiju Dalekog Istoka, Zapad je indijsku reč Dhyana čije je značenje stanje svesti bez ikakvih misli, preveo kao meditacija. Međutim reč meditacija ima koren u Grčkoj reči medonai što znači razmišljati i tako predstavlja njenu suprotnost. Bez obzira na tu činjenicu opšte je prihvaćena.
Zen je sistem budističke meditacije, odnosno način shvatanja budizma. On je ljudski napor da se kroz meditiranje dosegnu one oblasti mišljenja koje su izvan govornog izraza. Metod koji koristi je postepeno prekidanje saradnje sa umom. Kada se to postigne dolazi do njegovog odbacivanja. Sa odbacivanjem uma odbacuje se i celokupno iskustvo koje se stekne tokom života - svi strahovi, neuspesi, želje, snovi, nadanja, brige, predrasude... Vraća se na nivo deteta koje nema prošlost i zbog toga nije opterećeno iskustvom koje kvari sliku sadašnjosti. Postoji samo potpuna budnost usmerena na sadašnjost. Cilj je da se dođe do saznanja principa koji je osnov svih pojava. Kada dođemo do njega postižemo stanje harmonije sa svime što nas okružuje - Apsolutnim. Saznanje - prosvetljenje se naziva "Satori" – trenutni čin kome prethode godine meditativnog napora u rešavanju nerešivog putem formalne logike i intelekta. On je iracionalni individualni doživljaj koji oslobađa od tereta koje je stvaralo nerešivo. Satori nije moguće opisati, izraziti rečima. To je moguće samo pokušati pesničkim ili slikarskim sredstvima i to ekspresionistički i apstraktno.
Sidarta Gotama takođe poznat kao Sakyamuni (563-483 g.p.n.e.), osnivač budizma, prvi se prema sopstvenim mislima postavio kao posmatrač ne dozvolivši da se poistoveti sa njima. Postavši svestan svoga uma prekinuo je uticaj koji je ovaj imao na njega. Tako je posle napornih i dugih meditacija uspeo da dostigne stanje ne – uma i prvi postigne prosvetljenje. Najpoznatiji među njegovim učenicima bio je Mahakashyapa koji je postao prvi patrijarh budizma u Indiji. Dvadeset osmi patrijarh budizma bio je Bodhidharma (470-543 g.n.e.) treće dete kralja Sugandha iz južne Indije. Pripadao je vojnoj kasti i kao kraljevsko dete imao je privilegiju da postane dobar poznavalac budizma, joge i borilačkih veština. Od malena je osetio naklonost prema budizmu tako da se još u ranoj mladosti pročuo kao njen veliki poznavalac. Ime je dobio od svog Učitelja Penjate zbog izuzetno dobrog poznavanja filozofskih zakona – Daruma i istine – Bodi što je osnova budističkog učenja (Bodhidharma na kineskom Ta Mo, na japanskom Daruma Taeshi). Oko 520 god. u želji da širi budizam odlazi u Kinu da podučava monarha iz dinastije Ling. Na kineskom dvoru nailazi na nerazumevanje svoga učenja tako da odlazi 525 god. (po nekim izvorima 527 god) u planine Hao San u manastir Shaolin ( na japanskom Shorin). Budističko učenje je dopunio konfučijanizmom i taoizmom i tako stvorio novu školu budizma – kineski Chan budizam i postao njen prvi patrijarh pod imenom Ta Mo. U svom učenju umesto religije je ponudio mudrost, molitvu zamenio meditacijom, verske dogme samousavršavanjem kroz praksu, a spasenje prosvetljenjem.
Posle smrti Hung-Jena (601-674) petog patrijarha Zena, dolazi do razmimoilaženja kod njegovih učenika Šen-Hsiu-a (605-706) i Hui-Neng-a (638- 713) u metodi dostizanja prosvetljenja. Šen-Hsiu i Severna škola su smatrali da do prosvetljenja treba doći postepeno. Hui-Neng i Južna škola je smatrala da prosvetljenje treba doći iznenada. Dolazi do stvaranja ogranaka od kojih vremenom nastaje pet škola. Od osmog veka u manastirima se uvode dvorane za meditaciju, a pod uticajem budističkih sveštenika Kinezi Chan meditaciju upražnjavaju u svojim domovima. Chan budizam se širi po celoj teritoriji Kine odakle se prenosi u Vijetnam, Koreju i Japan.
Kineski Chan budizam prenet je u Japan krajem XII veka pod imenom Zen budizam. Smatra se da zaslugu za to ima budistički sveštenik Eisai (1141-1215). Njegova aktivnost u širenju Zena je bila ograničena zbog velikog uticaja starijih škola budizma u gradu Kjoto u kome je živeo. Najpoznatiji Zen Učitelj toga vremena bio je Dogen Zenji (1200-1253). Boravio je u Kini u periodu od 1223 do 1227 god. gde je izučavao Chan budizm i doživeo prosvetljenje vođen Učiteljem Ju Čingom. Po povratku u Japan pod njegovim rukovodstvom je podignut prvi potpuno nezavisni Zen manastir. Njegovo učenje je privuklo veliki broj sledbenika i to ne samo muškaraca već i žena. Škola Zena kojoj je pripadao i u kojoj je on prvi Patrijarh nosi ime Soto. Hakuin Ekaku (1686–1769 ili po drugom izvoru 1685–1768) je utemeljivač modernog Zena u Japanu. Škola Zen budizma koju je on osnovao nosi naziv Rinzai. Između 16 i 18 veka Zen doseže vrhunac razvoja u krugovima vojnog plemstva – Samurajima i postaje jedna od vodećih škola budizma u Japanu.
Zen nije imao uticaja na seljake i druge niže staleže, ali je odigrao značajnu ulogu na stvaranju Bušida – kodeksa ponašanja ratničkog staleža. Da bi prišli učenju Zena ratnici nisu morali da poseduju veliko znanje o teško shvatljivoj filozofiji budizma. Učenje im je govorilo da se oslanjaju na same sebe i da rešenje svakog problema leži u samom čoveku. Učenje nije dovodilo u pitanje ispravnost učinjenoga jer je smatrano da se ne treba osvrtati u nazad na putu koji se izabere što je vodilo jačanju morala. Zen im je rešavao i najvažniji problem : strah od smrti - strepnju za životom. Za ratnika je to izuzetno važno jer je postojanje tog problema u velikoj meri ugrožavalo pozitivan ishod borbe. Samo oslobođen ratnik od pomisli na smrt i straha za svoj život je mogao iskoristiti sve svoje ratničke potencijale. Naklonjenost Zena jednostavnosti i asketizmu je jačala borbeni duh ratnika ne opterećujući ga ni fizički, ni emotivno, niti intelektualno. Sve je bilo usmereno samo u jednom pravcu : kako pobediti. Zen ih je dovodio do takvog stanja duha da nikakvi uticaji sa strane niti sopstveni ego nije mogao da ih skrene sa puta ka ostvarenju cilja. Zen i bušido su imali neposredni uticaj na duhovni i moralni život ratnika stvarajući norme ponašanja. Međutim važan je bio i njihov posredni uticaj na tehnike i ponašanje tokom same borbe.
Evropski narodi su od meditacije očekivali konkretan rezultat. To je bilo razmišljanje koje će rešiti neki konkretan problem u nekoj konkretnoj oblasti, izmisliti neku napravu ili mašinu, stvoriti novu teoriju ili zakon, doprineti boljem životu ili zdravlju ljudi i slično. Rezultat je uvek bio spoljašnja promena tuđih života. Istočnjačka meditacija je okrenuta promeni unutarnjeg bića. Kroz individualnu unutrašnju akciju pojedinac se dovodi u takvo stanje da mu na najidealniji način funkcionišu um, srce i drugi unutrašnji organi kao i udovi. Značaj uticaja meditacije na ostvarivanje sklada psihofizičkih potencijala priznala je savremena medicina. Do skora je nudila izlečenje samo putem spoljašnjeg delovanja u obliku hiruških zahvata, terapije raznim medikamentima, dijetom i slično. Sada je potpuno jasno da samoanaliza i meditacija utiču na unutarnje organe i njihovo funkcionisanje dovodeći ih u sklad sa psihom. Tako se ostvaruju idealni uslovi za njihov rad i oporavak.
Učenje zena zahteva Učitelja. Razlog za to je neophodnost njegovog ličnog uticaja na učenika. Njegov zadatak nije da prenosi znanja već da probudi potrebu kod učenika za traženjem individualne istine. Istina je sama po sebi potpuno jasna i očigledna tako da bi je svako objašnjenje samo prikrilo. Svaka pomoć učeniku na Putu bila bi u stvari samo smetnja pa iz tog razloga Učitelj postavlja zamke i prepreke. Način "treniranja" učenika je postavljanje zagonetki - Koana čije rešenje zahteva isključenje logičnog razmišljanja. "Kakav je zvuk pljeska jedne ruke?" i "Kakvo je bilo tvoje lice pre tvog rođenja?" su primeri koji se često pominju. Sistem koana koji je danas u praksi u mnogome je zasluga Učitelja Hakuina koji je napravio sistematizaciju u školi Rinzai podelivši izučavanje Zena na šest stupnjeva koje prati pet grupa koana. Vreme za završetak ovako osmišljenog treninga je oko trideset godina. Samo mali broj učenika završi celu obuku i postanu Roshi – Majstori kojima Učitelj dodeli Inku – pečat priznanja da mogu druge podučavati Zenu.
Dva su najpoznatija načina za postizanje satorija. Prvi je "sedeći Zen - Zazen" koji se zasniva na mirovanju tela. Drugi je "stojeći Zen - Ritsu zen" koji se zasniva na akciji tela. Pristalice ovog drugog načina smatraju da samo aktivnošću celokupnog bića čovek može da ostvari odnos sa konkretnom stvarnošću. Iz tog razloga mnoge aktivnosti mogu predstavljati plodno tlo za Zen praktikovanje među kojima su različiti oblici umetnosti i veština kao poezija, slikanje, kaligrafija, vrtlarstvo, aranžiranje cveća, ceremonijalno pripremanje čaja, arhitektura, razni oblici zanatstva, borilačke veštine i slično.
Zen za razliku od drugih škola budizma (drugih religija) nema svete knjige jer se u svom delovanju oslanja na živu usmenu tradiciju. Ono što se može susresti kao pisani zapis su zbirke Koana i Zen priča. One nemaju nikakav zvaničan status već predstavljaju samo zabeleške onih koji izučavaju Zen. Danas postoji mnogo takvih zbirki sa različitim verzijama istih Koan-a i priča jer je veliki broj ljudi koji ih sakuplja i objavljuje.
Vratićemo se na Bodidarmu kako bi povezali Karate i Zen. Naime počeci Karatea i nekih drugih borilačkih veština istoka se vezuju za njega i manastir Shaolin. Došavši u njega zatekao je monahe koji svojom fizičkom spremom nisu bili u stanju da isprate naporne zahteve meditacije kojom ih je on pokušao naučiti. Razočaran odlazi u pećinu u blizini manastira gde provodi u meditaciji devet godina. Prema legendi zid pred kojim je meditirao poprimio je njegov lik. Po povratku u manastir uspostavlja novi sistem učenja koji sadrži fizičke pokrete sinhronizovane sa disanjem i dubokom koncentracijom koju prati vizuelizacija. Pokreti su angažovali celo telo i imali borilačku svrhu što je uticalo na povećanje fizičke sposobnosti monaha i podiglo njihov moral. Iz njih su nastale kate koje se zbog ostvarenja harmonije tela i duha nazivaju meditacijom u pokretu.
"Ken zen itchi - Pesnica i zen su jedno" je japanska poslovica koja govori o uzajamnoj povezanosti i uticaju Zena na Karate. U Karateu Zen zahteva odricanje od stvarnog života, stalno samoposmatranje kroz dugotrajne meditacije i druge mentalne vežbe. Zahteva svo vreme, svu mentalnu i fizičku snagu pojedinca, ceo njegov život. Na "Putu" Učitelj ne troši previše reči na objašnjavanje onoga čemu želi da nauči učenika. Uzastopnim i neprekidnim ponavljanjem tehnika se dovodi do savršenstva. Beskrajno ponavljanje dovodi učenika do uvida u značenje, a time i do postepenog samostalnog - samoiskustvenog razumevanja. Princip Zena da treba iskusiti kako bi se potpuno razumelo, našao je primenu u Karate veštini.
Neosporna korist od praktikovanja Zena i Karatea jeste ta što bledi, suštinski se menja ili potpuno gubi osećaj za vreme. Ono što je bilo juče ili što treba da se dogodi sutra postaje manje važno od onoga što se događa sada. Pažnja usmerena na to što se trenutno događa isključuje nas iz savremenog brzog tempa života koji nameće neprestanu jurnjavu za nekim ili nečim što onemogućava prepuštanje uživanju u sadašnjem trenutku.


"Koliko godina moram da praktikujem zazen?" upitao je učenik Učitelja Desimaru.

"Dok ne umreš."

ZEN I MEDITACIJA

ZEN

BODIDARMA

SVEST POBEDNIKA

MEDITACIJA

BORILAČKE VEŠTINE I MEDITACIJA

CRVENI ZMAJ U VRČINU 06.02.2010. god.

U Vrcinu 6. februara 2010. god. održana je liga za juniore kao i turnir iskustva u organizaciji KK “Kobra”. Posle programa koje je izvelo folklorno društvo iz Vrčina i turbo folk nastupa dve estradne umetnice članovi KK Vrčin izveli su kratak prikaz osnovnih tehnika kyokushina.

Usledilo je postrojavanje takmičara. Marija Petrović stoji ispred Lane Novković.

Marija Petrovič je u ime svih takmičara izgovorila Dojo kun.

Žarko Petković Irac dodaje Mariji mikrofon

Takmičarke Kyokushinkai kluba Crveni zmaj Marija Petović i Lana Novković tokom turnira izvele su kate. Ovo su slike pre nastupa :

Marija Petrović, Lana Novković

Marija Petrović, Lana Novković

Marija Petrović, Velimir Matijević, Lana Novković

Marija Petrović, Velimir Matijević, Lana Novković

Prva je na tatami izašla Marija Petrović i izvela katu Seienchin.

Lana Novković je izvela katu Garyu.



Lana i Marija su uspešno izvele svoje kate i za to su nagrađene.

Slavko Simonović predaje medalju Lani Novković

Slavko Simonović predaje medalju Mariji Petrović


Marija Petrović i Lana Novković


Aleksandar Ranković član Kyokushinkai kluba Beograd imao je završne pripreme za meč iskustva u pionirskoj konkurenciji u Kyokushinkai klubu Crveni zmaj. Partner u pripremama bio mu je Petar Babić. Pogledajte na sledeća dva videa kako se mali Aca “proveo” u gostima.

Pripreme su bile uspešne jer je na turniru pobedio Marka Jovanovića člana KK Kobra iz Vrčina.



Acinoj sreći nije bilo kraja kada je dobio osvojenu nagradu.

Aleksandar Ranković

Na svim dešavanjima na kojima učestvuje Kyokushinkai klub Crveni zmaj ima podršku navijača koji su ujedno i naj verniji članovi kluba.

Sa levo u desno : Sveto Babić, Marsel Pešić, Miodrag Petrović, Tatjana Matijašević, Velimir Matijević, Rajko Pačarek, Aleksandar Spasić, Stefan Biševac, Petar Babić, Stefani Spasić, Stefan Spasić, čuće Marija Petrović i Lana Novković

Zvanične rezultate sa turnira pogledajte na internet adresi Kyokushinkai Saveza Srbije : http://kyokushinserbia.com/

.

.

UKUS BANZOVOG MAČA

Matajuro Yagyu je bio sin čuvenog mačevaoca. Otac ga se, verujući da je sinovljev rad bio isuviše prosečan da bi dostigao majstorstvo, odrekao.
Tako Matajuro otiđe na planinu Futara i tamo pronađe čuvenog mačevaoca Banzoa. Ali Banzo potvrdi očevu ocenu. “Želiš da učiš mačevanje pod mojim rukovodstvom?”, upita Banzo. “Ti ne ispunjavaš zahteve!”
“Ali kada bih naporno radio, koliko bi mi godina trebalo da postanem majstor?”, navaljivaše mladić.
“Ostatak života”, odgovori Banzo.
“Toliko ne mogu da čekam”, objasni Matajuro. “Rado ću proći kroz sve poteškoće, samo ako bi me ti učio. Ako postanem tvoj verni sluga, koliko bi to moglo trajati?”
“O možda deset godina”, popusti Banzo.
“Otac mi je star i uskoro ću morati da se brinem o njemu”, nastavi Matajuro. “Ako bih radio daleko napornije, koliko bi mi vremena trebalo?”
“O možda trideset godina”, reče Banzo.
“Kako to?”, upita Matajuro. “Prvo kažeš deset, a sada trideset godina. Podneću sve poteškoće da postanem majstor ove umetnosti u najkraćem roku!”
“Epa”, reče Banzo, “u tom slučaju ćeš morati da ostaneš kod mene sedamdeset godina. Čovek koji žuri kao ti da postigne rezultat, retko kada brzo uči.”
“U redu”, složi se mladić, najzad shvativši da je bio prekoren zbog svoje nestrpljivosti. “Slažem se.”
Matajuru beše rečeno da nikada ne govori o mačevanju i da nikada ni ne dodirne mač. Kuvao je svome Učitelju, prao sudove, spremao mu krevet, čistio dvorište, uređivao vrt, bez i jedne reči o mačevanju. Prođoše tri godine. Matajuro je još uvek radio isto. Bio je tužan misleći na svoju budućnost. Još nije ni počeo da izučava umetnost kojoj je posvetio život.
Ali jednog dana Banzo mu se prikrade iza leđa i prestravi ga udarivši ga drvenim mačem.
Sledećeg dana, dok Matajuro kuvaše pirinač, Banzo opet neočekivano iskoči pred njega.
Posle ovoga, Matajuro je morao i dan i noć da se brani od neočekivanih napada. Ni trenutak u danu ne bi prošao, a da nije morao da misli na ukus Banzovog mača.
Učio je tako brzo da je izazivao osmehe ne licu svog Učitelja.
Matajuro postade najveći mačevalac u zemlji.


Priča preuzeta sa : http://tvorac-grada.com/knjige/zen/ukus.html
Slika preuzeta sa : http://www.bytheblade.net/practice.shtml

ASHI WAZA

ASHI WAZA je grupa tehnika kod kojih se energija pokreta koncentriše i emituje preko jedne od udarnih površina na nozi. Bazira se na pokretu jedne ili obe noge. Deli se na ofanzivnu (udarce), defanzivnu (blokove), tehniku izvedenu u skoku i tehnike narušavanja protivnikove ravnoteže. Po brojnosti je u manjini u odnosu na ručnu tehniku. Smatra se da su svi udarci nogom proistekli iz razrade ideje četiri osnovna udarca. To su polukružni udarac prema napred - mawashi geri, u stranu - joko geri, u nazad - ushiro geri i ka napred – mae geri. I pored toga što je obuka i izvođenje teže od ručne tehnike, udarci nogom su popularniji i to naročito kod početnika. Za samo izvođenje je bitna dobra priprema koja  omogućava  telu da  izvede pravilan pokret i smanjuje mogućnost povrede. Sastoji se od istezanja, razgibavanja, vežbi pokretljivosti kukova i zglobova, vežbi snage, brzine i vežbi koje razvijaju osećaj ravnoteže. Samo izvođenje nas dovodi u nepovoljnu situaciju gde smo celom težinom na jednoj nozi, dok je druga udaljena (manje ili više) od tela. Da bi
smanjili rizik izvođenja moramo poštovati određena pravila. Izvođenje snažnog udarca smanjuje brzinu noge koja je i ovako sporija od ruke zbog veće mase i veće putanje udarca.  Znači, trebamo naći neku meru kako bi udarac bio i dovoljno snažan i dovoljno brz. Zbog nepovoljnog položaja tela u završnom položaju udarca, nogu moramo što pre vratiti u početni položaj. Time sprečavamo i mogućnost da nam protivnik uhvati nogu. Razlog više je i potreba da se što pre zauzme položaj za zasledeći udarac. Stajaća noga mora celom površinom stopala da se oslanja na podlogu. Koleno je blago savijeno i u funkciji je održanja ravnoteže. Ruke nisu pasivne tokom izvođenja.  One su u gardu  koji nas  štiti tokom izvođenja. Po završetku nožnog udarca njihov položaj nam omogućava  nastavak akcije  ručnom tehnikom.  Takođe, svojim kretanjem pomažu održavanje ravnoteže.  Telo prati  izvođenje  udarca.  Ono 

može biti nagnuto ka nozi udarca, od nje ili u stranu. Svaki nožni udarac ima svoj pripremni položaj – hiki ashi koji je manje ili više naglašen. Hiki ashi predstavlja određeni način na koji se savijeno koleno podiže. To je i trenutak kada se formira udarna površina koja je određena vrstom udarca. Formiranje je direktno povezano sa međusobim odnosom palca, prstiju, stopala i potkolenice. To zahteva veliku pokretljivost zglobova kao i njihovu čvrstinu u trenutku udarca. Snaga se dobija brzim, eksplozivnim trzajem noge u zglobu kuka i kolena. Školsko izvođenje zahteva da se noga istom putanjom vrati na mesto sa kojeg je pošla u udarac. To znači da još jednom prolazi kroz položaj hiki ashi. Tehnike gde je akcenat izvođenja na “trzaju” imaju zajednički naziv keage. Naziv kekomi imaju one tehnike kod kojih je naglašeno “guranje” iz kuka.
Naše noge nisu samo oružje napada. One su i sredstvo odbrane. Blokovi nogama mogu i te kako uspešno da nas odbrane. Neznanje defanzivne tehnike i njena slaba primena u vežbanju je proizvod slabe obaveštenosti i površnog shvatanja suštine Karate-a. Razlog zapostavljenosti leži i u tome što njeno izvođenje zahteva poznavanje značenja, izuzetnu koordinaciju pokreta, osećaj za prostor i vreme, i veliku veštinu koja se stiče nebrojanim ponavljanjem.

Tehnike u skoku obuhvataju izvođenje jednog ili više udaraca nogama posle odraza i prevazilaze početnički nivo. Uvežbavaju se specijalnim vežbama gde je akcenat na poboljšanju odraza. Tehnika je vrlo atraktivna.

Tehnike narušavanja ravnoteže svrstao bih u naprednije tehnike zbog neophodnog borbenog iskustva potrebnog za uspešno izvođenje. Vrlo je bitno iskoristiti pravi trenutak i “napasti” nogu protivnika na kojoj je veći deo njegove težine. U izvođenju učestvuje celo telo, a centar snage je stomak. Pokret guranja rukom protivnikovog tela

u suprotnom smeru od pokreta noge koja izvodi tehniku može da doprinese uspešnosti. Treba naglasiti da uspešno izvođenje samo po sebi sem demostracije nadmoći ne rešava pitanje pobede. Neophodno je uz tehnike narušavanja uvežbavati i tehnike udaraca ili zahvata (poluge, gušenja) čiji je zadatak da protivnika onesposobe za dalju borbu.

 Ashi waza mora stalno i u kontinuitetu da se uvežbava. Pauze dovode do opadanja kvaliteta izvođenja.  

Kyokushin Ashi waza – Nožne tehnike Kyokushina

Geri waza – Udarci nogama
Hiza ganmen geri – Udarac kolenom u lice
Mae hiza geri (chudan, gedan) – Udarac kolenom prema napred
Mawashi hiza geri (jodan, chudan) – Kružni udarac kolenom prema napred
Kin geri / Kinteki geri – Udarac risom stopala među noge
Mae geri chusoku (jodan, chudan) – Udarac prema napred prednjim delom tabana
Mae chusoku keage – Udarac prednjim delom stopala trzajem ispružene noge putanjom na gore
Mae geri kakato (jodan, chudan, gedan) – Udarac petom prema napred
Soto teisoku mawashi keage – Visoki udarac trzajem ispružene noge pokretom spolja na unutra
Uchi haisoku mawashi keage – Visoki udarac trzajem ispružene noge pokretom iznutra ka spolja
Mawashi geri chusoku (jodan, chudan, gedan) – Kružni udarac prednjim delom tabana prema napred
Mawashi geri haisoku (jodan, chudan, gedan) – Kružni udarac risom stopala prema napred
Mawashi geri sune (chudan, gedan) – Kružni udarac potkolenicom prema napred
Jodan tate kubi mawashi geri / Tate kubi geri – “Brazilski” visoki kružni udarac nogom prema dole u vrat
Kake geri chusoku (jodan, chudan, gedan) – Kružni udarac prednjim delom tabana prema napred pokretom iznutra prema spolja
Kake geri kakato (jodan, chudan, gedan) – Kružni udarac petom prema napred pokretom iznutra prema spolja
Kansetsu geri – Udarac bridom stopala u koleno
Yoko geri (jodan, chudan) – Udarac bridom stopala u stranu
Yoko sokuto keage – Udarac bridom stopala trzajem ispružene noge u stranu putanjom prema gore
Ushiro kakato geri (jodan, chudan, gedan) – Udarac petom prema nazad
Ushiro kakato mawashi geri (jodan, chudan, gedan) – Kružni udarac petom iz okreta prema napred
Ushiro haisoku mawashi keage (jodan, chudan, gedan) – Visoki kružni udarac gornjim delom stopala ispružene noge prema napred iz okreta
Age kakato ushiro geri – Udarac petom u nazad naglašenim pokretom iz kolena na gore
Oroshi soto kakato geri – Visoki udarac petom prema dole putanjom spolja na unutra
Oroshi uchi kakato geri – Visoki udarac petom prema dole putanjom iznutra ka spolja
Jodan uchi haisoku geri – Visoki udarac prema napred gornjom stranom stopala putanjom sličnom kod izvođenja šamara nadlanicom

Tobi geri waza – Udarci nogom u skoku
Tobi hiza ganmen geri – Udarac u skoku kolenom u lice
Tobi mawashi hiza geri (jodan, chudan) – Kružni udarac u skoku kolenom prema napred
Tobi mae geri – Direktan udarac prema napred u skoku
Tobi nidan geri – Dvostruki udarac u skoku
Tobi mawashi geri – Kružni udrac prema napred u skoku
Tobi ushiro mawashi geri – Kružni udarac petom prema napred sa okretom u skoku
Tobi yoko geri – Udarac u stranu bridom stopala u skoku
Tobi ushiro geri – Direktan udarac petom prema napred sa okretom u skoku
Tobi kake geri – Kružni udarac u skoku prema napred pokretom iznutra prema spolja
Yoko domawashi kaiten geri – Požrtvovani udarac koji se izvodi petom okretom tela u skoku sa padom na stranu
Mae (Tate) domawashi kaiten geri – Požrtvovani udarac koji se izvodi petom okretom tela u skoku sa padom direktno prema napred


Ashi uke – Nožni blokovi 
Sune uke (Mae / Soto / Uchi-Nakae) – Blok potkolenicom (Prednji / Spoljašnji / Unutrašnji)
Kaji uke (Mae / Soto / Uchi-Nakae) – Blok butinom (Prednji / Spoljašnji / Unutrašnji)
Hiza uke (Mae / Soto / Uchi-Nakae) – Blok kolenom (Prednji / Spoljašnji / Unutrašnji)
Teisoku soto mawashi uke – Unutrašnji kružni blok unutrašnjom stranom stopala
Haisoku uchi mawashi uke – Spoljašnji kružni blok spoljašnjom stranom stopala


Ashi barai – Nožno “čišćenje”

CRVENI ZMAJ U KNOCKOUT-u

Krajem aprila prošle 2009. godine dao sam intervju za borilački časopis za koji mi je rečeno da tek treba da se pojavi na našim prostorima. Vreme je prolazilo i ja sam potpuno taj događaj smetnuo sa uma. Pre neki dan autorka intervjua me je prijatno iznenadila vešću da je prvi broj KNOCKOUT INTERNATIONAL MAGAZIN-a izašao i da je njen tekst objavljen na strani 148 pod naslovom : UDARAC CRVENOGA ZMAJA. Zahvaljujući Rajku Pačareku i njegovoj snalažljivosti došao sam do svog primerka magazina tako da sam u mogućnosti da zadovoljstvo podelim sa vama što i činim :

KNOCKOUT INTERNATIONAL MAGAZIN BROJ 1

Tekst UDARAC CRVENOGA ZMAJA
autor IVANA GIZDOVSKI

Objavljeni tekst intervjua možete da pročitate kada uveličate gornju sliku (dvoklik). Međutim to je samo deo intervjua koji je uredništvo magazina skratilo. Evo kako izgleda integralna verzija i sve slike koje je autorka teksta Ivana Gizdovski uslikala na našem treningu :

KYOKUSHINKAI KLUB „CRVENI ZMAJ“

Kyokushinkaikan stil (full contact karate) ustanovio je veliki karate majstor Masutatsu Oyama, 1964. godine. Kyokushinkai je atraktivna knockdown forma karatea, čija je tehnika zasnovana na raznim oblicima tradicionalnog karatea, uz prisustvo delova koji ih u karateu nema, kao, npr, boks ili kikboks elemenata.
Kjokušinkai karate je veoma popularan u Srbiji – u zemlji postoji nekoliko kjokušinkai saveza i veliki broj praktikanata ovog sporta.

Kyokushinkai klub „Crveni zmaj“ je relativno mlad klub. Počeo je sa radom oktobra 2008. godine, a glavni trener je Velimir Matijević, majstor 5. Dan-a. Treninzi se održavaju u Sportskon centru „Vračar“, tri puta nedeljno (ponedeljak, sreda, petak).
Razgovarali smo sa trenerom Velimirom Matijevićem o njegovom bavljenju karateom, trenerskom poslu i iskustvu u klubu „Crveni zmaj“.
„Karateom sam počeo da se bavim sredinom sedamdesetih godina. Prvi klub u kome sam trenirao bio je “Student” (treneri Zoran Vukajlović i Slobodan Đorđević), zatim sam jedno vreme proveo u “Medicinaru” (Vladimir Demievski) da bih se opet vratio u “Student” ( tada ga je vodio Spiridon Pavlović).
Posle kraće pauze, početkom osamdesetih prešao sam kod sensei Ivaz Momčila Gange u “Gornji Voždovac”. To je bio klub u kome se pored tradicionalnog karatea vežbao i kyokushinkai pošto je njegov učitelj, a kasnije i kum, Vojislav Bilbija bio svojevrstan pionir kyokushina u bivšoj Jugoslaviji. Klub je pripadao ITKF organizaciji u okviru koje je Sensei Ivaz kasnije postao glavni instruktor za kyokushinkai.
Ja sam napredovao od učenika, preko takmičara do instruktora i majstora 5-og Dana. Posle 2000-te god. klub je ostvario saradnju sa Kyokushinkai Savezom (tada YU) kroz kyokushinkai uniju tako da su se naši takmičari takmičili na njihovim takmičenjima i postizali zapažene rezultate, naročito devojke i pioniri - dečaci u borbama. Posle smrti Sensei Ivaza (VI 2008.) pod uticajem čelnih ljudi kluba došlo je do promene puta kojim je klub do tada išao, što meni nije odgovaralo, tako da sam iz njega istupio.
Upoznat sa mojim radom iz prethodnog perioda sa takmičenja, Sensei Žarko Petković Irac, predsednik Kyokushinkai Saveza Srbije ponudio mi je da pristupim njihovom savezu i da nastavim samostalno rad sa svojim učenicima. Nije mi dugo trebalo da zaboravim na zvanje iz ITKF-a i prihvatim ponudu jer sam duboko ubeđen da je karate koji oni praktikuju po ugledu na učenje osnivača kyokushinkai-a Sosai Masutatsu Oyame i njegovog naslednika Kancho Matsui-a pravi karate koji pomera fizičke granice i pruža pozitivan uticaj na razvoj ličnosti, potencirajući prave vrednosti. Sensei Petković je vrlo aktivan u savezu na stalnoj edukaciji instruktora (instruktorski seminari) i na stalnom okupljanju takmičara (pripreme za takmičenja).“

U vezi s uspesima u svom novom klubu, Velimir kaže:
„Iako smo još uvek klub u osnivanju i imamo relativno mali broj članova postigli smo za kratko vreme (od oktobra 2008. god) zapažene rezultate :

Državno prvenstvu u Smederevu 21.02.2009.

Seniorke - borbe
Marija Petrović 12.11.1990. 57kg PRVO MESTO
Lana Novković 19.03.1984. 55kg DRUGO MESTO
Pioniri - borbe
Petar Babić 06.10.1997. 50kg DRUGO MESTO

Belgrade Trophy - memorijalni turnir Branislav Branko Vasiljevic 19. 04. 2009.

Pioniri - borbe
Petar Babić 06,10.1997. 50kg TREĆE MESTO

Petrović Marija i Lana Novković su izvele demonstraciju kate Tsuki no uz muziku. „

Kjokušinkai je veština koja zahteva izuzetnu fizičku pripremljenost. Kako izgledaju vaši treninzi? Koliko polaznika imate?
„Naši treninzi su naporni, a borba je kontaktna tako da oni koji dođu bez prethodnog znanja o kjokušinu često odustaju. Praksa je pokazala da veliki broj polazniika odustaje posle jednog do dva meseca.
Trenutno redovno dolazi petnaestak članova tako da nam je u prvom planu da zainteresujemo što više polaznika. Zbog kasnog početka treninga (21.30) slabo se upisuju mlađi polaznici, zato su nam ciljna grupa srednjoškolci i studenti.

Koliko su pripadnice lepšeg pola zainteresovane za kjokušinkai?
Odnos između zastupljenosti muškaraca i devojaka je višestruko na strani muškaraca. Međutim, moje iskustvo govori da su devojke koje se opredele da budu takmičarke upornije, disciplinovanije, odgovornije i ambicioznije.

Ova veština mnogim ljudima izgleda nasilno. U čemu se sastoji edukativni deo vaših treninga?
Dugogodišnje instruktorsko iskustvo je pokazalo da nasilnici, mangupi i siledžije ne dolaze da treniraju. Oni imaju dovoljno agresije u sebi tako da konflikte rešavaju brzopotezno, bez ustručavanja, tučom.
Na treninge u najvećem broju dolaze oni koji bi da se zaštite od njih. To su mahom dobra deca – ljudi kod kojih je najteže probuditi, stvoriti borbeni duh. Njihov najveći problem je nedostatak samopouzdanja što se odmah vidi u načinu držanja tela, skrivanju pogleda i nesigurnom glasu. Moj zadatak je da ih kroz trening opustim i učinim otvorenijim za učenje. Naročita pažnja se poklanja ispravnom držanju tela i pravilnom disanju. Postepenim napretkom u savladavanju tehnike i povećanjem snage dolazi do rasta samopouzdanja u sali, što kroz kontakt sa učenikom pokušavam da prenesem i na ostale segmente njegovog života, kao što su škola, ulica, a ponekad i ljubav.
U sasvim malom procentu su polaznici koji su se prethodno dobro informisali, znaju šta ih očekuje u sali i samim tim ne samo da su otvoreni za primanje znanja već i aktivno učestvuju u radu postavljajući pitanja kroz koja traže da razumeju suštinu onoga što rade.

Vi morate da budete i psiholog i pedagog, pošto su većina polaznika pripadnici mlađe poulacije.
Jezgro kluba čine učenici sa čijim sam roditeljima stalno u neposrednom kontaktu jer su često, neki i stalno, u sali. Za njih nisam samo učitelj karatea već i osoba od poverenja koja treba njihovoj deci da pomogne da postanu bolji ljudi. Svestan sam da moje ponašanje i izgovorena reč ima uticaja na druge, pogotovo na decu i omladinu u razvoju, tako da pazim na svoje ponašanje i na ono što govorim.
Interesantno je da su mi se javili neki od mojih starih učenika sa kojima sam imao kvalitetan odnos učitelj – učenik, ali ih je život vodio na neke druge strane. Sada su opet u kimonu i trude se više nego ranije. To potvrđuje da se prava ljubav prema karateu, ali i prema pozitivnoj atmosferi u sali nikada ne gubi.

Da li je bilo težih povreda u klubu?
Problemi sa povredama na takmičenjima su u malom broju, ne računam modrice, jer na takmičenja izlaze samo borci koji su dobro pripremljeni. Klupski rad zahteva stalnu kontrolu od strane instruktora kako bi na vreme sprečio neželjene posledice. Prilikom učenja borbe, početnicima se za partnera daju majstori ili stariji učenici sa iskustvom koji znaju da kontrolišu svoje udarce. Na taj način su početnici zaštićeni od povreda i mogu bez straha od greške da primene ono što su naučili. Ipak, povremeno se događaju povrede od kojih su najčešći uboji i povrede zglobova.

Budući planovi?
Planiramo da pratimo aktivnosti Kyokushinkai Saveza od kojih je za nas važan početak juna kada će se održati Uchi deshi seminar u centralnom dojo-u, u Zdravka Čelara 12. Sledeće događanje koje ćemo ispratiti je kamp u julu na koji Sensei Petković planira da dovede bugarsku reprezentaciju. Treninge će voditi Sensei Emil Kostov, evropski šampion.
Planiramo da se Lana i Marija pored borbi takmiče i u katama.
Što se tiče seniora u muškoj konkurenciji, tu je povratnik Nenad Ilić koga pripremamo za neko od sledećih takmičenja, jer je bilo malo vremena da se kvalitetno pripremi za ova koja su prošla.

O samom KNOCKOUT INTERNATIONAL MAGAZIN-u možete saznati sve što vas interesuje na internet adresi : http://www.knockout.hr