KYOKUSHINKAI

недеља, 28. октобар 2012.

JAVNI SPARING 05.10.2012.

05.10.2012. u prostorujama Sportskog društva Radnički sa Crvenog krsta održan je peti javni sparing u organizaciji Kyokushinkai Saveza Srbije u sklopu priprema za predstojeće Evropsko juniorsko prvenstvo i meč Japan & Srbija. Aktivno učešće na ovom sparingu imali su članovi Kluba : Rajko Pačarek, Natalie Stevanović i Nenad Angelov.

JAVNI SPARING 29.09.2012.

U organizaciji Kyokushinkai saveza Srbije 29.09.2012. u Smederevu je održan javni sparing u sklopu priprema za predstojeće Evropsko juniorsko prvenstvo i meč Japan & Srbija. Domaćin je bio Kjokušinkai klub "SD KOMBAT-KJOKUŠINKAI".

Iz našeg Kluba učestvovali su Zdenko Lakušić (gore levo), Marija Petrović (gore desno), Petar Babić, Lazar Stevanović, Kristina Stevanović i Natalie Stevanović. U sredini (bez kimona) su Miljko Stevanović, Velimir Velja Matijević i Miodrag Petrović.

Miroslav Višnjić - "Samuraj" Inđija, Mladen Perić - "SD Kombat" Smederevo, Žarko Petković Irac - Branch chief, Velimir Velja Matijević - "Crveni zmaj"

Još slika na adresi :

http://www.facebook.com/media/set/?set=oa.10151185025836077&type=1

петак, 21. септембар 2012.

ANEGDOTA O BOKUDENU

Jednom prilikom Bokuden, veliki samuraj i mačevalac, seo je na brod da predje Jabase u provinciji Omi. Medju putnicima je bio i jedan samuraj, visok, širokih ramena, očigledno iskusan mačevalac. Ponašao se grubo prema saputnicima i toliko mnogo pričao o svojoj veštini i spretnosti da je Bokuden provociran ovim hvalisanjem prekinuo tišinu :

"Čini se prijatelju da ti praktikuješ veštinu da bi osvojio neprijatelja, ali ja to ne radim da bi ga osvojio." rece Bokuden.

"O monahu (pošto je Bokuden bio obućen u monašku odoru), upita ga samuraj, kojoj školi mačevanja ti pripadaš?"

"Pa moja škola je škola kako pobediti neprijatelja bez borbe."

"Ne šali se stari. Ako možes da pobedis neprijatelja bez borbe, šta će ti onda mač?"

"Moj mač tu nije radi ubijanja već radi čuvanja" reče Bokuden "moja veština se prenosi sa uma na um."

"Hajde sada, dodji monahu, izazivao je samuraj da vidimo ko će u ovom trenutku pobediti, ti ili ja."

Rukavica je prihvaćena bez oklevanja.

"Ali ne smemo se boriti na brodu - rece Bokuden - da ne bi neko od putnika bio povredjen.. Eno tamo je malo ostrvo, tamo ćemo da odmerimo snage."

Samuraj pristade na ovaj predlog i odveslaše čamcem do tog ostrva. Čim je čamac stigao do ostrva samuraj iskoći i poviče:

"Dodji monahu, brzo, brzo!"

Bokuden medjutim, polako se dižući reče :

"Ne žuri da izgubiš glavu. Pravilo je moje škole da se za borbu polako priprema, čuvajući dušu u abdomenu."

Govoreći tako zgrabi veslo i odvesla čamac nazad na izvesnu daljinu ostavljajući čoveka samog, koji je udarajući o zemlju vikao kao lud :

"O, ti kukavice, dodji sada stari monahu!"

"Slušaj - reče Bokuden - ovo je tajna veština škole "kako pobediti neprijatelja bez borbe" pazi da je ne zaboraviš i da je nikome ne izlaneš" i ode.

Tekst preuzet sa internet adrese:

http://sr.scribd.com/doc/90782951/8421902-Samuraji-Busido-Kodeks-Casti

Slika preuzeta sa internet adrese:

http://www.historyoffighting.com/art-blog/tsukahara-bokuden-and-his-no-sword-school

петак, 3. август 2012.

IDI SVOJIM PUTEM

Jedan učenik upita Budu:

“Ako me neko udari, šta treba da uradim? Kako da se postavim u toj situaciji?”

Buda mu odgovori:

“Ako ti s drveta padne grana na glavu, šta bi tada uradio?!”

Učenik:

“Šta bih uradio?! Ali to je slučajnost, to je puka slučajnost da se ja nađem ispod drveta i da mi baš tada padne grana na glavu.”

“Baš tako i treba da se ponašaš…kao da je sve slučajnost”, – reče Buda. ”Neko je možda bio ljut, možda besan i udario te. Ko zna! Ali ne dozvoli sebi da te to brine, prosto idi svojim putem, kao da se ništa nije desilo.”

Tekst preuzet sa :

http://www.mudremisli.com/2010/12/idi-svojim-putem/

Slika preuzeta sa :

http://commons.wikimedia.org/wiki/File:Seated_Buddha_Asian_Art_Museum_SF_B60P139%2B_detail.JPG

уторак, 17. јул 2012.

SELJAK KOJI JE SPASAO GRAD CEC ZU

Pre mnogo, mnogo godina, legenda kaže pre više od hiljadu godina, osvojiše Japanci korejski grad Cec Zu. Kada su se dobro utvrdili, stali su se hvaliti na sva usta :

- Ovde ćemo doveka ostati. Nikada više neće Korejci preoteti Cec Zu!

Tada je korejski kralj pozvao svoje vojskovođe i naredio im da kako znaju i umeju isteraju neprijatelja iz zemlje. "Ako ne isterate Japance, načiniću od vas dobru metu za svoje strelce", zapretio im je na kraju.

Vojskovođe su se poklonile kralju do zemlje i otišle iz dvorca. Danima su razbijali glavu kako da doskoče neprijatelju, ali ništa mudro nisu mogli smisliti. Japanci su grad učinili potpuno nepristupačnim: sa svih strana okružili su ga bili palisadom od debelih čvrstih balvana i nije bilo čoveka koji bi mogao prodreti u tvrđavu.

Najpoznatiji i najčuveniji od svih kraljevih vojskovođa bio je Te Jon Cil. Iako je imao silno vojničko iskustvo, nikako nije mogao smisliti kako da oslobodi Cec Zu. Jednoga dana pođe tako Te Jon Cil do jednog brežuljka sa koga je lepo mogao osmatrati tvrđavu. Pažljivo je gledao ne samo raspored neprijateljske vojske, već i visoku palisadu, trudeći se da u njoj pronađe neko slabo mesto, neki prolaz.

Nedaleko od tog mesta, neki stari seljak orao je zemlju ralom koje je vukao crni mršavi bik. Te Jon Cil nije ni primetio seljaka, jer je svu svoju pažnju bio usredsredio na osmatranje, kad začu kako neko govori:

- Dokle ćeš, lenštino, tapkati na jednom mestu! Ti si kao Te Jon Cil, koji sedi skrštenih ruku onda kada bi morao najviše da radi!

Vojskovođa se silno razljuti kad ču te reči od običnog, prostog seljaka, i srdito viknu :

- Ko si ti da se smeš rugati jednom Te Jon Cilu, najumnijem i najhrabrijem kraljevom vojskovođi?

- Ako je on uman i hrabar - odgovori seljak - zašto nije isterao neprijatelja i oslobodio grad?

- Ti kao da si slep - razjari se Te Jom Cil - pa zar ne vidiš da je grad utvrđen visokom neprobojnom palisadom, kroz koju se ni miš ne može provući?

- A ko brani hrabrom vojskovođi da uništi prepreku? - opet će seljak.

- Budalo! - pomami se Te Jon Cil. - Utvrđenje je čuvano i danju i noću i nema tog majčinog sina koji bi mu mogao prići.

- Ako čovek istinski voli svoju zemlju - neumoljivo će seljak - onda je mora znati zaštititi od neprijatelja.

- Znači, ti bi umeo nadvladati Japance i osloboditi Cec Zu? - upita vojskovođa.

- Umeo bih - mirno odgovori seljak. - Ako kroz petnaest meseci pošalješ četu od stotinu valjanih vojnika, Cec Zu će biti slobodan!

- Ti si, stari, smetnuo s uma da ćeš lakše vratiti odapetu strelu no poreći datu reč. Ja ću ti poslati u određenom roku stotinu dobrih vojnika, ali upamti: ako ne održiš zadatu reč i ne isteraš Japance iz Cec Zea, narediću da se od tvoje kože načini doboš!

I rekavši to, Te Jon Cil ostavi seljaka bez zbogom, pa iz tih stopa ode kralju na dvor. Kada je čuo priču o hvalisavom seljaku, kralj se nasmeja od sveg srca i reče :

- Treba motriti na tog hvališu, jer može nekažnjen umaći, pa od doboša - ništa!

Već idućeg jutra kraljeve uhode šunjale su se oko bedne krovinjare rodoljubivog seljaka, motreći na svaki njegov korak. Kad je pala noć, odoše kralju i rekoše :

- Svetli kralju, pazili smo na seljaka od jutra do mraka, taj hvalisavac nije ništa drugo radio, samo je lepio neke kesice od hartije.

Idućeg dana isto: uhode su javile da starčić samo sedi, pevuši i pravi kesice.

I tako deset dana uzastopce uhode su donosile iste vesti: seljak sve sedi i pravi kesice. Igra se.

Jedanaestog dana uhode se vratiše i doneše vest da je starac prestao da pravi kesice, ali da sada pravi zmajeve od hartije, dečije zmajeve od hartije!

- On je poludeo! - uzviknu kralj. - Sišao je, jadnik, s uma od silnog straha pred smrtnom kaznom.

Uskoro je kralj dobio vest o novim budalaštinama šenulog seljaka: bio je sakupio svu seosku decu i od jutra do mraka puštao sa njima one papirne zmajeve. Ovo do te mere razljuti kralja da on naredi da se starčiću odmah odrubi glava. No Te Jon Cil pohita u dvor, pokloni se kralju i reče :

- Gospodaru, dozvoli mi da održim zadatu reč. Ja sam tom hvalisavcu obećao da će živeti petnaest meseci, a njegova glava nam nikud ne može pobeći.

- Dobro, neka bude po tvome - saglasi se kralj.

* * *

Prošlo je leto i došla jesen. Izgledalo je kao da je seljak potpuno zaboravio šta je rekao Te Jon Cilu. Po ceo dan se bavio običnim seljačkim poslovima: zbirao letinu, opravljao krovinjaru, pripremao drva za zimu.

Neprimetno je došla zima, a za njom i proleće. Bližio se rok kada je seljak obećao da će osloboditi Cec Zu, i sve češće i češće obilazile su kraljeve uhode seljakovu kućicu. No on se pravio kao da ih ne primećuje i mirno je radio svoje poslove.

U maju mesecu starčić je otišao do onog brežuljka na kome je sreo Te Jon Cila i pažljivo osmatrao utvrdjenje. Uveče se vratio u selo vrlo zadovoljan. U svojoj izbi zatekao je kraljeve uhode. Nasmejao se i rekao im :

- Poručite Te Jon Cilu da devete noći od danas očekujem njegove vojnike.

Devete noći sto snažnih hrabrih vojnika, dobro naoružanih jakim lukovima, oštrim strelama i teškim mačevima, nečujno dođose u selo. Sa njima je došao i dželat. Kralj mu je bio naredio da u dvor donese seljakovu glavu ako poduhvat ne uspe..

Seljak priđe vojnicima i reče :

- Puzite za mnom tako tiho da ni poljski miš ne čuje šušanj.

I vojnici su puzili tako tiho da nijedna grančica nije krcnula niti listić šušnuo. Kad su stigli u blizinu utvrdjenja, seljak im dade znak da se zaustave ali ne ustaju, pa odabra deset najlukavijih ljudi, nešto im kaza i oni otpuzaše dalje.

Nije prošlo mnogo vremena, kada ispred korejskih vojnika na deset metara izbi vatra. Vetar ju je rasplamsavao i nosio prema tvrđavi. Kada je vatra uhvatila drvenu palisadu, crveni plameni jezici liznuše visoko u nebo i od jake neosvojive utvrde napravi se ogromna baklja.

- Juriš! Juriš! - povika seljak i povede neustrašive Korejce na Cec Zu.

Borba nije dugo trajala. Japanci su bili hrabri samo dok su sedeli iza jakog utvrđenja. Čim je njega nestalo, nestalo je i njihove hrabrosti, pa su bez otpora predali grad.

Još ni vatra nije bila ugašena, kad u Cec Zu dojaha kralj sa svojim vojskovođama. Pozva seljaka i kaza mu:

- Reci nam kako si potpalio utvrđenje kada mu se ni sa koje strane nije moglo prići.

- Naredio sam tvojim vojnicima da potpale travu a vetar je vatru nagnao na utvrđenje - odgovori seljak.

- Lažeš! - dreknu kralj. - Oko utvrđenja nije bilo trave, jer bih se i sam dosetio tom lukavstvu.

- Ne, nije bilo trave ali te niko nije sprečavao da je poseješ - opet mirno odgovori seljak.

Ovo još više razbesni kralja i on viknu :

- Da sejem travu? Mislis li ti da me možeš tako besramno lagati, kada ja znam da su Japanci ubijali svakog ko bi se približio utvrđenju na manje od dva rija?

Seljak odgovori :

- Da bi ratovao, dovoljan ti je luk i mač, ali da bi pobedio, moraš biti mudriji i lukaviji od neprijatelja. Ispričaću vam kako sam pobedio neprijatelja: deset dana pravio sam kesice od hartije, a jos deset dana pravio sam papirne zmajeve koji služe deci za igru i veselje. Kesice sam napunio odabranim semenom trave, pa ih privezao za zmajeve, dečije igračke. Onda sam otišao sa decom u polje i pri pogodnom vetru, puštao zmajeve da lete, na dečiju radost, našu korist, a neprijateljsku propast. Zmajevi, nošeni vetrom, zaplitali su se u visoko kolje palisade, papirne kesice cepale, a spasonosno seme padalo na zemlju oko utvrđenja. U proleće trava je izbila, a do leta baš dobro nabujala. I eto, zapalio sam travu i isterao neprijatelja.

Kad su ovo čuli, i kralj i njegovi ljudi se oneraspoložiše i nezadovoljni uzviknuše :

- I to nam je neka mudrost! Mi smo isto to mogli smisliti!

- Lako je poseći srušeno drvo, lako je smisliti ono što je već drugi smislio - reče starac i duboko se pokloni.

Niko mu ni reči ne odgovori i seljak mirno, bez nagrade, napusti dvor i ode u svoje selo da se i dalje bavi običnim svakodnevnim poslovima i živi u bedi.

Korejska narodna priča preuzeta sa :

http://www.biserimudrosti.com/site/price-parabole-anegdote/price/seljak-koji-je-spasao-grad-cec-zu.html

Slika preuzeta sa :

http://www.ussskagit.org/mccain.html

недеља, 8. јул 2012.

TROFEJ BEOGRADA 17.06.2012.

U organizaciji Kyokushinkai Saveza Srbije, a pod pokroviteljstvom Sekretarijata za sport i omladinu grada Beograda, 17.06.2012. u dvorani DTV Partizan Senjak održan je trofej Beograda u Kyokushinu. Na programu je bilo zajedničko zagrevanje i kihon koje je vodila Marina Vuković, zajednički sparing boraca iz različitih klubova Saveza, takmičenje u borbama i na kraju takmičenje u tamashiwariju. Iz Kluba Crveni zmaj na manifestaciji učestvovali su Kristina Stevanović u ne takmičarskom delu i Lazar Stevanović i Stefan Briševac kao takmičari u borbama.

Lazar Stavanović, Velimir Velja Matijević, Stefan Briševac i Kristina Stevanović

Lazar Stevanović se u kategoriji pionira susreo sa Aleksandrom Rankovićem iz kluba Beograd. Aleksandar je u odnosu na njegovu poslednju borbu koju sam ja gledao znatno napredovao i zasluženo pobedio.

Stefan Briševac je za protivnika u kategoriji juniora imao Dušana Đorđevića iz Kluba Kombat iz Smedereva. Dušan je odradio meč u prepoznatljivom stilu boraca iz Smedereva koje trenira Milan Perić. Borba je završena nerešeno ali zbog razlike u težini pobeda je pripala Dušanu.