.
KARATEKA – Onaj ko upražnjava karate
Istorijski gledano, postojali su vremenski periodi i kulture koje su od pojedinca zahtevale ovladavanje sopstvenim mislima i osećanjima kako bi opravdali pripadnost ljudskoj zajednici. Nasuprot njima su periodi i kulture koje su sposobnost samokontrole vrlo nisko vrednovale. Ljudi koji su ipak pokušavali da je ostvare odudarali su od zajednice izgledajući ostalima čudno, čak i smešno. Ipak, bez obzira na trend koji društvo diktira, osobe koje se trude da ostvare kontrolu nad svešću, a samim tim i shvate kako ona funkcioniše, su srećni ljudi. Kontrola svesti jednaka je kontroli nad sopstvenim životom što vodi ka snazi i lepoti ljudskog postojanja. "Upoznaj samoga sebe" je poruka uklesana na ulazu u Delfsko proročište upućena dolazećim generacijama da svaka za sebe traži odgovor. Put koji vodi ka odgonetanju poruke neizostavno zahteva samodisciplinu i istrajnost. Karate je samo jedan od mogućih puteva.
Ko se odluči za Karate pre početka vežbanja obavezno treba da potraži mišljenje stručnog sportskog lekara koji treba da utvrdi da li postoje psihofizičke predispozicije za bavljenje karateom. Godine života nisu smetnja vežbanju. I sasvim mala deca prilagođenim treningom, kroz igru, mogu u grupi vršnjaka pokazati napredak u učenju. Mogući uzrok problema sa malom decom može biti želja roditelja da dete krene bez svoje volje na treninge ili bez svesti o tome šta se od njega očekuje. Što se tiče gornje granice postoje mnogi primeri osoba iz takozvanog trečeg doba koje su se odlučile da krenu sa učenjem. Predanost, upornost, jaka volja i prvenstveno ljubav iskazana kroz razumevanje suštine bavljenja mnoge je dovela i do majstorskih zvanja. Iz sopstvenog iskustva mogu da navedem primer muškarca početnika starog 63 god. Dve godine smo se družili u sali, a onda je zbog zdravstvenih problema morao da odustane. U reklamiranju klubova i samog karatea česta je fraza : "Za sve od sedam do sedamdeset sedam godina". Na učiteljima – trenerima je da to opravdaju prilagođavajući treninge psihofizičkim osobinama polaznika – vežbača. Ovo je vrlo važno zbog toga što na treninge dolaze i osobe slabe fizičke konstitucije ili slabog karaktera u nadi da će ojačati telo i duh. Zbog ne primerenog treninga njihovo telo ne može da izdrži preterane zahteve, a duh se slama i oni odustaju. Postepenim povećanjem fizičkog opterećenja kroz vežbe koje mogu izvesti stvoriće se kod njih osećanje uspešnosti tako da će rado dolaziti na treninge.
Trenutak kada se neko odluči za vežbanje zahteva ozbiljnu odluku o izboru škole – stila jer su mogućnosti velike. To može biti čisto sportski karate sa ciljem postizanja vrhunskih rezultata, a opet od izbora zavisi da li će borba biti bezkontaktna ili kontaktna i u kolikoj meri. Pri tome načini vežbanja su potpuno različiti zbog različitosti zahteva cilja. U procesu treninga ne mora ni malo, a može i znatno da se oslanja na duhovni deo tradicionalnog vežbanja. Suprotstavljen zapadnom načinu vežbanja, gde je važan samo sportski rezultat, je tradicionalni način vežbanja koji nema nikakve sličnosti sa sportom. On karate isključivo tretira kao borilačku veštinu i kao takav potpuno isključuje mogućnost sportskog nadmetanja. Cilj vežbanja nije pobeda nad protivnikom već nad samim sobom. U tom smislu Učitelj, a ne trener, je zadužen da učenika izvede na "Put - Do". To podrazumeva mnogo više od pukog fizičkog vežbanja. Uče se anatomija i vitalne tačke tela, masaža i akupresura, vrste lekovitog bilja i lečenje njime, filozofija, zen meditacija, lepe umetnosti i drugo. Tradicionalne škole su višestruko ređe od sportskih klubova, a vežbanje u njima je zahtevnije.
Pre definitivnog izbora kluba obavezno treba pogledati kako izgledaju treninzi. Ako vam slučajno ne dopuste tu mogućnost, takav klub sigurno nije za vas. Ako ste pristupili posmatranju, obratite pažnju na određene detalje koji će vam pomoći da donesete ispravnu odluku. To su :
- Atmosfera tokom treninga kao i sam rad moraju odisati ozbiljnošću kao posledicom trenerovog autoriteta iza koga stoji veliko znanje i stabilna ličnost. Vežbanje mora biti plansko i osmišljeno kako bi mogli svi nivoi vežbača da napreduju. Opuštena atmosfera vodi u ne disciplinu i ne kvalitetan rad. Sa druge strane, preterana disciplina sa kaznama koje slede za sve i svašta, odvlači pažnju od same suštine.
- Sem ako nije novoformirani klub, onda u njemu mora biti više članova sa višim učeničkim i visokim - majstorskim zvanjima. Ako nije tako morate se zapitati zašto ih nema, odnosno zašto napuštaju klub posle nekoliko osvojenih učeničkih zvanja. Razlog može da leži u lošem kvalitetu rada, a nekada i u lošim uslovima u kojima se obavlja trening. Učenici tada traže novi klub ili prestaju da treniraju.
- Posmatrajući rad članova u klubu trebalo bi primetiti razliku u fizičkoj spremnosti i kvalitetu izvođenja tehnike. Naime stepen zvanja, koji se obeležava određenom bojom pojasa, mora biti potvrđen adekvatnim kvalitetom rada. Majstori, stariji učenici i mlađi učenici, su grupe kojima klub mora izdvojeno da posveti pažnju. Trening na kome svi članovi rade istu tehniku nije dobar. Mlađi neće razumeti tehniku starijih, a stariji neće napredovati. Posledica je loš kvalitet izvođenja i minimalna razlika među zvanjima.
- Raspitajte se da li postoje i koji su pokazatelji uspešnosti kluba. Oni sa dugom tradicijom za sobom trebalo bi da imaju ostvarene sportske rezultate kao i učešća u dešavanjima u okviru društvene zajednice čijoj teritoriji pripadaju, a i šire. Ovo nikako ne znači da treba izbegavati skoroosnovane klubove jer vođeni stručno možda baš vaši uspesi ispune prve stranice istorije kluba.
- Klub treba da iskazuje široku brigu za svakog svog učenika ponaosob. Ne učlanjujte se tamo gde će vam za sopstvene pare samo uzaludno potrošiti vreme. Mora da postoji organizovana briga za vas i vaše napredovanje iskazana kroz takmičenja, ispite, seminare, dovođenje stručnih trenera sa strane, nabavkom specifičnih pomagala, organizovanom nabavkom lične opreme i slično.
- Osim sportskog aspekta klub treba da se bavi i vaspitnim radom. Njegova je velika pomoć u prevazilaženju kriza u okviru porodice ili škole recimo. Interesovanje za brige i probleme članova kluba kao i pomoć u njihovom rešavanju stvoriće jak osećaj pripadnosti grupi kojoj je stalo do vas. Saradnja kluba, roditelja i škole može imati presudan uticaj na korigovanje ponašanja problematične dece. Klub pozitivnom usmerenošću i spremnošću da pomogne pojedincu treba da bude tačka oslonca i van okvira sporta.
"Onushi dekiruna" je česta fraza u japanskim samurajskim stripovima i filmovima prilikom susreta dva ratnika. Njeno značenje je "Imaš nečega u sebi" ili "U tebi ima nečega". Tako i iskusni učitelj – trener može na prvi pogled da oceni sposobnosti početnika. Izuzetni talenti često nisu i najbolji učenici jer talenat može biti smetnja napretku. Onome kome sve ide od ruke (i noge) treba malo napora za prve rezultate. Tu i nastaje problem. Naime potrebno je puno upornosti u vežbanju da bi se pokret tehnički doterao, dobio na snazi i brzini, shvatila njegova suština, a on postao deo nas. Skromnije nadareni učenici čvrstinom karaktera savladavaju tehnike napornim radom. Svaki dobro savladan izazov za njih je lična pobeda i podstrek da idu dalje u osvajanju znanja. Upornost u vežbanju uprkos velikom naporu, umoru, povredi, bolu i svim drugim teškoćama, jedini je put napretka koji vodi ka razrešenju misterije karatea. Učenici koji nemaju prirodne sposobnosti i nisu u mogućnosti da ih razviju vremenom napuštaju trening. Njima nije potrebno da učitelj – trener kaže do odu, jednostavno sami osete da tu ne pripadaju.
U tradiciji borilačkih veština Učitelj bira učenika i to ne može biti svako. Učitelj mora biti siguran da je pred njim osoba čije su moralne osobine vredne njegove pažnje, u koju može imati poverenje da će istrajati na Putu i da znanje koje stekne neće zloupotebiti. Da bi se učenik dokazao priman je da živi zajedno sa Učiteljem u školi u kojoj je prvo morao da obavlja sporedne poslove čišćenja i održavanja. Tek kasnije kada bi se Učitelj osvedočio da zaslužuje njegovu pažnju počinjala bi obuka u samoj veštini. Period iskušenja trajao je više godina. Danas sportskih karate klubova ima na sve strane: pri sportskim društvima, sportskim centrima, školama, mesnim zajednicama, fitnes klubovima i teretanama, dečijim vrtićima … Obzirom na njihovu masovnost i konkurenciju drugih sportova njihova potreba je da imaju više članova kako ne bi imali problema sa finansijama. U takvoj situaciji učenici biraju trenere koji su primorani da prime svakoga ko se pojavi u sali. Klubovi kojima uslovi poslovanja dozvoljavaju odabir članova prave dobre sportske rezultate. Analogno tome mali klubovi koji se istaknu svojim kvalitetom i ostvare zapažene sportske rezultate mogu računati na pomoć zajednice i sponzora.
Sa polazišta karate do-a početnik ili neko ko nije upućen u bilo kakva znanja o borilačkim veštinama i nema nikakvog iskustva u njima, na iznenadni napad reaguje nagonski – refleksno. Najbolji primer su mala deca. Ona zadržavaju osmeh i kada im neko preti. Na udarac prema glavi bez razmišljanja podižu ruke u odbranu. Razlog takvog refleksnog pokreta je njihov slobodan um neopterećen nikakvim znanjem o borilačkim veštinama, njegovom upotrebom, strahovima od posledica prema protivniku i sebi, itd. Nemaju ni jedan razlog za oklevanje ili dvoumljenje - da li da se uradi ovo ili ono. Kada se krene sa učenjem stiču se razna znanja o samoj tehnici kao i znanja koja usmeravaju um i utiču na njega. Znanje raznih pokreta, nesigurnost u uvežbanost njihovog izvođenja, iskustveno znanje o tome šta je posledica dobrog udarca ili lošeg bloka, postojanje emocija, sve to opterećuje um. On okleva u izboru naučenih radnji ili jednostavno se zablokira. Ovakav um čak i prilikom izvođenja sopstvenog napada neće biti u potpunosti slobodan. To će se odraziti na nivo tehnike, njen izbor ili izbor trenutka izvođenja. Posle mnogo godina vežbanja karateka se vraća svojim počecima i postaje nesvestan svoga uma. U trenutku napada njegov um je slobodan onako kao kada je bio dete i omogućava mu da izvede svrsishodnu tehniku bez trenutka oklevanja. Za nekoga ko gleda sa strane izgleda kao refleksni pokret. To i jeste ono čemu teže karateke : oslobođeni um koji omogućava da refleks postane svesna radnja, a svesna radnja da se izvede kao refleks.
Karateke počinju vežbanje karatea osnovnim pokretima (kihon wasa) koje bezgranično ponavljaju što im je dosadno. Njihovo interesovanje je usmereno na komplikovane tehnike koje izvode stariji učenici i majstori. One su im zabavne, zanimljive i naravno izazovne i ako ne mogu baš pravilno da ih izvedu. Posle mnogo godina vežbanja javlja se potreba vraćanja na početak, na osnovne tehnike. Takođe se rešenje borbe ne traži u atraktivnim i komplikovanim tehnikama već u najjednostavnijim.
Interesantan je odnos učenika i učitelja. Učitelj mora u početku da uči učenika. Posle mnogo godina uzajamnog napornog rada to više nije potrebno. Učenik jednostavno razume ono što učitelj predaje. U prošlosti, a i danas u tradicionalnim školama, učitelj uči celokupnom znanju Škole učenika koga je poveo na "Put - Do". Učenje tehnika se bazira na učenju telom koje se sastoji u tome da učitelj pokaže tehniku, a da je učenik zatim nebrojeno puta ponovi. Ponavljanje dostiže brojku od više hiljada u toku samo jednog dana što vodi ka savršenstvu izvođenja. Na taj način tehnika se potpuno usvaja od strane vežbača i postaje njegov deo. Fizičko vežbanje koje prevazilazi granice mogućeg je svojevrsni filter koji propušta samo one sa jakom i stabilnom ličnošću od kojih vremenom postaju pravi borci i pravi karate majstori. Današnji takmičarski karate pred zahtevima postizanja dobrih rezultata usvaja usku specijalizaciju vežbanja. Ako hoćete da kao takmičar postignete dobre rezultate u borbama nepotrebno je da gubite vreme na katama i obrnuto. Takođe ako želite dobre rezultate u borbama tražićete trenera kome je to specijalnost. Za dobru fizičku pripremljenost možete naći stručnjaka koji i sam ne mora biti karate majstor. Za velika takmičenja potrebno je da se motivišete i da poradite na svojoj ličnosti kako bi izdržali veliki pritisak što je prilika da se u pripreme uključi sportski psiholog. Početkom sedamdesetih kada sam počeo sa vežbanjem karatea bilo je za današnje pojmove nezamislivo malo mogućnosti da se dođe do novih znanja. Knjige iz inostranstva, a kasnije i naših autora gasile su žeđ. Danas uz savremenu tehnologiju potrebno vam je samo vreme da pronađete vesti, stručne tekstove i nebrojeni video materijal. Potpuno besplatno i komforno možete stupiti u kontakt i razmenjivati znanja i iskustva sa ljudima širom planete.
Istorijski gledano, vežbanje i postizanje vrhunskih rezultata bilo je moguće samo onima koji su bili oslobođeni briga pukog preživljavanja. To sigurno nisu bili siromašni koji su svoju snagu i svoje vreme morali da troše kako bi svojoj porodici obezbedili biološki opstanak. Nasuprot njima, bogati su živeli u blagostanju, sa puno slobodnog vremena, rasterećeni briga o sopstvenoj egzistenciji. Bogatstvo im je omogućilo da privuku sebi kvalitetne poznavaoce borilačkih veština i učene ljude svoga doba. Imali su sve uslove i vreme da nauče tehniku, usavrše je i kroz obrazovanje i mentalne vežbe dostignu prosvetljenje. I Sam Bodhidarma za koga većina teoretičara karatea smatra da je postavio njegove temelje, bio je princ - treće dete kralja Sugandha iz južne Indije. Međutim nije sve u novcu. Posvećenost, jaka volja, upornost, rešenost da se uspe po svaku cenu odvela je mnoge na same izvore znanja gde su ih Učitelji prepoznali kao ljude sposobne da ponesu teret odgovornosti čuvanja i prenošenja znanja.
Dešava se da karateke početnici u vežbanju imaju potrebu da pokažu šta su naučili. Ne propuštaju ni jednu priliku za to bez obzira da li se nalaze u sali za vežbanje ili na ulici. Njihova nadmenost i hvalisavost su uzrok zloupotrebe karatea. "Malo znanja je opasna stvar" poslovica je koja može i na njima da se primeni jer zbog ne izgrađene tehike i još više zbog ne izgrađene ličnosti često izvuku deblji kraj. Međutim karate, kao član porodice borilačkih veština, ima cilj da kroz sistem obuke promeni ličnost onoga koji vežba. Vežbajući godinama karate tehnika postaje moćno oružje čija nekontrolisana upotreba može izazvati teške telesne povrede ili smrt. Zato etika karatea uči da se stečeno znanje van sale koristi samo u nužnoj samoodbrani ili odbrani nekog drugog. Visok nivo pripremljenosti neće dozvoliti da se napadačeva agresija i želja da povredi prenese na onoga ko se brani. Vrhunac samoodbrane je da se unutrašnjim mirom utiče na napadača i promeni njegova namera. Smireni um pravog karate majstora je osposobljen da primi objektivnu sliku konfliktne situacije i da pravovremeno spontano adekvatno odgovori. U situaciji kada neizbežno mora da upotrebi svoju veštinu karateka će smirenošću duha upotrebiti minimum sile potrebne za uspešnu odbranu i tako sačuvati napadača od sebe. Opasna situacija gde je život ugrožen od više naoružanih napadača zahteva brzu, snažnu i efikasnu akciju gde ne može biti izražena briga da se oni ne povrede. Borba koja je plod nužnosti, a ne htenja kao posledice loših emocija ni jednog trenutka ne može da dovede u pitanje moralnost karateke.
Karate znači nije samo sistem koji uči kako udariti protivnika i naneti mu povredu, pa čak ga i ubiti. To je sistem koji vežbaču nameće visoke moralne vrednosti i uči ideji viteškog nadmetanja. Nije neophodno povrediti protivnika da bi ga pobedio. Smatra se vrhuncem borilačkog umeća pobediti bez nanošenja štete niti njegovom telu niti njegovom ponosu. U karateu je ideal junaštva ravnopravan sa idealom čojstva, to jest zaštitom drugih od nas samih.
Karateke ispunjava osećaj uživanja izazvan osvajanjem nečeg novog, prevazilaženjem granica moći, otkrivanjem nekih novih ideja za koje nismo znali da ih posedujemo... Uživanje je rezultat iskustva koje ne samo da zadovoljava naša prethodna očekivanja, potrebe ili želje, več prelazi granice tog očekivanog u neočekivano i ranije potpuno ne zamislivo. Za tako nešto je potrebna potpuna koncentracija na aktivnost koju obavljamo što za posledicu ima promenu ličnosti koja se razvija i u nekom smislu postaje složenija. Karakteristika uživanja je da stvara želju da se ponovi, a karateka iskustvo uživanja prenosi i na druge oblasti života izvan karatea čime stiče kontrolu kvaliteta iskustava koje donosi svaki novi dan života. Profesor psihologije Mihalj Čiksentmihalji je u knjizi "TOK psihologija optimalnog iskustva" utvrdio elemente uživanja shvativši da su optimalno iskustvo i psihološki uslovi koji ga čine mogućim jednaki svuda u svetu bez obzira iz koje aktivnosti proizilaze. Pokušaču da objasnim te elemente kroz aktivnosti karateke :
# Izazovna aktivnost za koju su potrebne sposobnosti – Da bi se neko bavio karateom potrebno je da poseduje izvesne psiho-fizićke sposobnosti. One moraju biti dobro izbalansirane sa zahtevima aktivnosti. Ukoliko trener ili pojedinac sam sebi zada aktivnost ne primerenu sposobnostima od uživanja nema ništa. Onaj ko nema predodređenih sposobnosti ne oseća izazov u vežbanju već besmisao. Najjednostavniji vid izazova u sportu je takmičenje. Edmund Burk je pisao : "Onaj koji se rve sa nama jača naše živce, izoštrava naše moći. Naš protivnik je u isto vreme i naš saveznik." Zamka je u tome što uživanja nema kada usavršavanje naših sposobnosti prestane, a takmičenje postane samo sebi cilj.
# Stapanje delovanja i svesnosti – Specifične aktivnosti koje karakterišu karateku mobilišu sve njegove bitne sposobnosti. Da bi bile uspešno izvedene negova pažnja mora biti potpuno usmerena na njihovo izvođenje. Ne postoji ni delić viška psihičke energije koji bi zapazio, primio i obradio informaciju koja nije vezana za karate. Sva pažnja iskljućivo je koncentrisana na aktivnosti vezane za karate. Posledica toga je da se pokreti izvode spontano, a karateka postaje jedno sa onime što izvodi. Gledajući iskusnog karateku kako vežba stićemo privid bez napornosti u njegovom radu. Lakoća izvođenja tehnike leži u izuzetnom fizičkom naporu koji se ulaže u razvijanje sposobnosti uz visoko disciplinovanu mentalnu aktivnost. Narušavanje koncentracije kod karateke narušava privid bez napornosti vežbanja.
# Jasni ciljevi i povratna informacija – Prema datoj situaciji karateka ima jasnu predstavu cilja i povratne informacije. Ako je to borba, da li je blok koji je izveo bio uspešan ili ne. Ako je to vežbanje tehnike da li je izvedena korektno, snažno, precizno, itd. Bitno je da se karateki postavi cilj koji odgovara njegovim realnim sposobnostima. On ne sme biti niti iznad, niti ispod njih već usklađen sa njima. Putem povratnih informacija saznaje da li je postignut cilj, to jest da li je na dobrom putu da ga ostvari. Saznanje koje dobije stvara red u svesnosti i jača strukturu njegove ličnosti. Povratna informacija iz aktivnosti usmerene na ostvarenje cilja u koju smo uložili energiju (psiho-fizičku) može biti prijatna. Svaka osoba poseduje svoj sistem vrednovanja povratnih informacija što dovodi do pojave da ih razlićite osobe različito vrednuju.
# Koncentracija na zadatak koji je pred nama – Kada karateka odene kimono i zakorači u dojo – salu, njegove misli su isključivo vezane za karate. Potpuna koncentracija pažnje je usmerena na vežbanje tako da u svesti nije ostavljeno ni malo mesta za bilo kakvu informaciju koja nije vezana za trenutne aktivnosti. Ovo možemo da pripišemo činjenici da prijatne aktivnosti zahtevaju potpunu koncentraciju pažnje na zadatak koji ih karakteriše. U svakodnevnom životu, baveći se svakodnevnim poslovima, u našu svest nezvano, iznenada i neželjeno upadaju brige i raznorazne misli. To je posledica toga što većina tih poslova nema velike zahteve, pa tako ne traže ni potpunu koncentraciju. Karateka u svom vežbanju ima jasnu strukturu zahteva aktivnosti koja unosi red, a iskljućije pojavu nereda u svesti.
# Paradoks kontrole – Vežbajuči karateka ima osećaj kontrole ili je možda bolje reći odsustvo zabrinutosti zbog njenog mogućeg gubitka. Njime vlada opuštenost i mir. Ne postoji strah od neuspeha, povrede ili nečeg sličnog lošeg što može da se desi, a što se često javlja u svakodnevnom životu. Teško je dostići savršenu kontrolu i može se raspravljati da li je neko poseduje ili ne, međutim u principu ona je dostižna i svi se nalaze na putu da je ostvare samo je pitanje dokle su odmakli. Osećaj kontrole se proverava u situacijama kada preti neizvestan ishod, a mi smo u situaciji da svojim sposobnostima utičemo na njega. U kontekstu kontrole treba naglasiti da nije naglasak na patološkim uzbuđenjima od izlaganja stvarnim opasnostima već na pozitivnim emocijama koje pružaju uživanje i daju prijatan osećaj kontrole potencijalne opasnosti. Ipak se događa da karateka postane zavisnik sposobnosti kontrole tako da ne može da održi pažnju ni na čemu drugom. Postaje njen zarobljenik koji ne želi da rešava životna pitanja.
# Gubitak svesti o sebi – Vežbajući karateka je stalno u pokretu i teži stalnom usavršavanju. Svest mu je ispunjena iskljućivo karateom. U njoj ne postoji mesta ni za jedan drugi aspekt njegove ličnosti. Time ne znaći da gubi kontrolu i da ne zna šta se događa u telu ili glavi. Potpuno je svestan svakog svog mišiča, ritma disanja, u stanju je da predvidi protivnikovu reakciju itd. Gubitak samosvesti ne znaći gubitak svesnosti već potiskivanje informacija o sebi samima. Takvi trenuci su veoma prijatni i pružaju nam šansu da proširimo koncept o tome ko smo mi. Naknadno vraćanje samosvesti posle završenog vežbanja nije jednako onoj pre vežbanja jer je obogačena novim sposobnostima i svežim postignućima. Gubitak svesti o sebi vodi ka osećanju da smo pomerili granice svog postojanja.
# Transformacija vremena – Uobičajeni komentar posle dobrog, kvalitetnog treninga je da je vreme proteklo izuzetno brzo. Karateka ima osećaj kao da je vreme jednostavno proletelo. Kao da je sala za vežbanje neka vremenska oaza u kojoj sati i minuti protiču mnogo brže nego u "spoljašnjem svetu". Međutim, osečaj o protoku vremena može biti i potpuno suprotan. Nekada se termin vežbanja poredi sa večnošću. I ne samo ukupno vreme vežbanja. Kao većnost može da nam se učini trajanje borbe od nekoliko minuta, izvođenje kate, vreme za izvođenje određenog broja zadate teške tehnike i tome slično. U svakom slučaju, karateka ima osećaj o vremenu koji ne odgovara realnom protoku vremena merenom časovnikom. Nije jasno da li je ova pojava samo propratni fenomen vezan za intezivnu koncentraciju potrebnu za bavljenje karateom ili je to pojava koja samostalno doprinosi pozitivnom kvalitetu bavljenja karateom. Gubitak osećaja za vreme verovatno nije glavni elemenat uživanja. Međutim, stvara lep osećaj oduševljenosti izazvan oslobađanjem od robovanja vremenu dok traje potpuna posvećenost karateu.
Da, karate je izvor uživanja ali su karateke kao i svi ostali sportisti izloženi riziku od povrede. I pored toga što je to borilački sport, procentualno to nije ništa više od ne borilaćkih sportova. Po mom skromnom mišljenju, koje potvrđuje i statistika, taj procenat je i manji. Neophodno je preuzeti sve da do njih ne dođe. Treneri ne smeju pustiti u borbu učenike čiji nivo znanja i utreniranost nose rizik, kako za samog vežbača, tako i za partnera. Agresivnost ne sme da se toleriše, kao ni emocije koje vode ispoljavanju besa kroz osvetu ispoljenu grubošću prema onome ko je bolji. Mudar trener će povrede svesti na najmanju moguću meru svestan posledica koje one mogu da proizvedu na psihu, naroćito kod mlađih uzrasta. Naime, posle njih se javlja podsvesni strah koji može bitno da utiče na takmičarske rezultate.
Bavljenje karateom spada u uspešne metode preventivne i rehabilitacione medicine kod oboljenja koja nastaju kao posledica nedovoljnog kretanja i nedovoljne mišićne aktivnosti. Značajan je faktor održavanja i podizanja stepena zdravstvenog stanja čime direktno utiče na povećanje radne sposobnosti. Kao posledica vežbanja kod karateka se razvija osečaj za prostor i ravnotežu, motorika pokreta i njihova brzina i snaga, pravilno držanje tela i pravilno disanje, izdržljivost, pokretljivost i savitljivost. Vežbanje karatea jednako utiće i na psihu. Razvijaju se sledeće osobine : samopouzdanje, disciplina, hrabrost, koncentracija, učtivost, pravičnost, plemenitost, skromnost, poštovanje, kreativnost, motivacija, upornost, brzo razmišljanje, pamćenje, liderstvo, samokontrola i kontrola agresivnosti. Kontrola duha dovodi do samosvesti i samopouzdanja. Krajnji rezultat spoja psihičkih i fizičkih osobina koje se razvijaju kroz vežbanje kod karateka dovodi do psiho-fizičke uravnoteženosti. Problemi koje sa sobom nosi svakodnevni život za njega postaju lakše rešivi.
Činjenica da je karate spoj psihofizičkih mogučnosti koje razvija do savršenstva, a savršenstvo nema granica – kraja, objašnjava pojavu da se vežba bukvalno do kraja života. Može se sa sigurnošču reči da fizičke i mentalne vežbe karateki održavaju opšte zdravlje u dobroj formi, a starost čine lepšom.
Za kraj moram pomenuti karateke koje karate shvataju kao način lakog sticanja novca ili sredstvo dominacije prema drugima kroz ispoljavanje svojih loših karakternih crta. Njihovo ponašanje, tj. postupci nisu kontrolisani opštim načelima morala tako da oni brzo napuštaju svoje učitelje, nastavljaju da vežbaju sami ili još gore otvaraju svoje škole. Nedoučeni oni nisu u stanju da dotaknu suštinu, a šteta koju prave karateu je velika.
Cilj vežbanja karateke mora da bude dostizanje kompletnog ljudskog bića, totalnog bića – "Tetsujin" (na japanskom tetsujin znači mudrac).
.
Постови
