Kyokushinkai je stil karatea koji
danas vežba preko 12 miliona registrovanih članova u preko 120 zemalja. Poznat
je kao najjači stil karatea. Neki ga smatraju i najbrutalnijim stilom.
Kyokushinkai borci su izuzetno čvrsti i snažni tako da sa uspehom nastupaju na velikim svetskim turnirima
kao što su K1 ili UFC.
Priča o Kyokushinu u velikoj meri
je priča o njegovom tvorcu Masutatsu Oyami rođenom 1923 godine u Koreji. Još
kao dečak izdvajao se od svojih vršnjaka izuzetnom snagom i hrabrošću. Sa 9
godina počeo je da trenira Kempo.
Sa 15 godina preselio se u Japan gde trenira karate kod Gichin Funakoshija. Sa
sedamnaest godina imao je crni pojas 2. Dan, a sa dvadeset 4. Dan. Pored
karatea trenira i druge borilačke veštine. U boksu je bio visoko rangiran
takmičar u velter kategoriji. Judo je trenirao kod majstora Masahiko
Kimure i položio je za 4. Dan. Trenirao je i Daito-ryu Aiki-jujutsu kod
majstora Yoshida Kotaroa koji mu je dodelio Menkyo kaiden – staru formu
sertifikata o majstorstvu. Posle Drugog svetskog rata učio je Goju ryu karate
kod So Nei Chua koji je vodio dojo zajedno sa čuvenim Gogen Yamaguchiem.
Rezultat učenja je osvojeni 8. Dan.
U dvadesettrečoj godini života
sebi postavlja cilj da postane najbolji karatista u Japanu. Doneo je odluku da
3 godine provede u izolaciji na planini Minobu kako bi usavršio svoj duh i
telo. Život posvećuje karateu i u surovim uslovima divlje planine dane provodi
u vežbanju i pručavanju zena i filozofskih knjiga. Moto mu je bio : “Treniraj
više nego što spavaš i uspećeš”. Posle 14 meseci sponzor ga je obavestio da ne
može više da ga snadbeva sa hranom zbog čega je bio prisiljen da se vrati u
civilizaciju. Ubrzo zatim, 1947 godine, u Japanu se organizuje prvo takmičenje
u borilačkim veštinama posle završetka drugog svetskog rata : Svestilsko
nacionalno prvenstvo. Masutatsu Oyama sa lakoćom pobeđuje sve protivnike i osvaja
titulu apsolutnog šampiona Japana.
Nezadovoljan što nije uspeo da
provede pune 3 godine u izolaciji, ponovo odlazi u planinu. Ovoga puta na
planinu Kiyozumi. Bio je još uporniji i još tvrdoglaviji u tome da uspe u svome
usavršavanju. Trenirao je 12 sati dnevno, stajao pod hladnom vodom, lomio
kamenje i udarao u stabla, preskakao preko potoka nebrojano puta. Proučavao je
samurajsku tradiciju trudeći se da naučeno primeni u svojoj veštini. U želji da
pokaže svetu napredak koji je postigao svojim metodama treninga uma i tela,
1950. godine počinje javno da demonstrira borilačku veštinu u borbama sa
bikovima. Imao je 52 borbe. U tri je bika usmrtio samo jednim udarcem dok im je
u ostalim shuto udarcem odsecao rogove. 1952. godine putuje u Ameriku gde na
televiziji i pred publikom demonstrira karate. Na mnogobrojnim putovanjima
širom sveta imao je 270 borbi sa ljudima iz borilačkog sveta koji su želeli da
isprobaju njegovu veštinu i snagu. Nijedna od tih borbi nije trajala duže od
tri minuta, a većina se završila samo posle nekoliko sekundi samo jednim
Oyaminim udarcem. Snažni Oyama je imao jednostavno rešenje za protivnike : dobro
ciljanje i kvalitetno izveden karate udarac. Slava koju je stekao pročula se na
daleko. Postao je poznat po nadimku koji mu je savršeno pristajao – Božja ruka.
Oyama je uputio izazov na borbu svim majstorima borilačkih veština u Japanu. Niko
se nikada nije odazvao.
Masutatsu Oyama je bio uspešan u
svakoj veštini borenja koju je trenirao. Međutim ni jedna od njih nije
zadovoljila njegovu snažnu potrebu za dokazivanjem. Iz tog razloga stvara
sopstvenu školu karatea čiji je cilj efikasnost u realnoj borbi. 1953. godine
otvara svoju prvu dvoranu za trening u Tokiju. Do kraja 1957. godine imao je
700 učenika. Nije bilo kimona, nego je svako nosio šta je imao. Treninge su
posećivali borci iz više karate stilova, a najviše iz Shoto kan i Goju ryu
karatea. Pored njih dolazili su i boric iz drugih borilačkih veština kao što su
Chinese & Korean Kempo, Judo, boks i još nekih. Oyama od njih preuzima ono
što je u borbi primjenjivo i efikasno. Stvara nove tehnike, a akcenat stavlja
na naporne fizičke vežbe za jačanje duha i tela u pripremi za borbu bez zaštite
sa punim kontaktom do nokauta. Filozofska ideja vodilja bila mu je samurajska
izreka “Ichi geki hissatsu” – “Jedan udarac, sigurna smrt”. Borbe su trajale
sve dok jedan od boraca nije glasno izjavio da se predaje ili dok očigledno
nije bio u mogućnosti da nastavi borbu. Borci su snažno udarali, ali i bili
spremni da prime udarac. Bio je dozvoljen udarac u glavu dlanom ili umotanom pesnicom,
hvatanja, bacanja i udarac u genitalije. Zbog zahtevnih i grubih treninga
dešavale su se brojne povrede. Postotak odustajanja bio je visok, skoro 90 %.
Vremenom Oyama je sistematizovao tehnike i osmislio pravila borenja stvarajući
potpuno novi stil karatea zasnovan na Budo tradiciji Japana. Uspeo je da u
pravoj meri spoji tradicionalno karate učenje koje se oslanja na zen filozofiju
sa modernim sistemom takmičenja. Jasno je definisao da je cilj napornog vežbanja
jačanje borbenog duha koji omogućava da se ne odustane u trenucima kada mislimo
da smo došli do krajnjih granica, već nastavi dalje. Za Oyamu je svaki trening
prilika da bolje upoznamo sami sebe što nam omogućava da postanemo bolji ljudi
i živimo u harmoniji sa svetom koji nas okružuje.
Masutatsu Oyama
1964-te godine zvanično je
registrovan Kyokushin pod punim nazivom – KYOKUSHINKAI KAN. Iste godine počinje sa radom i INTERNATIONAL KARATE ORGANIZATION - IKO.
Zadatak obe ove organizacije je promocija i popularizacija karate do-a. KYOKUSHIN se kod nas najčešće
prevodi kao “Krajnja istina” ili “Apsolutna istina”. Mogu se sresti i literalni
prevodi kao : “Traganje za konačnom istinom”, “Put konačne istine” ili “Susret
sa konačnom istinom”. Skup moralnih i duhovnih načela koja se stiču vežbanjem
kyokushina objedinjena su u zakletvi mestu na kome se vežba - Dojo kun. Svako
ko trenira Kyokushin mora da zna Dojo kun napamet. Obaveza je svakog pojedinca
da načela iz zakletve primenuje u svakodnevnom životu.
DOJO KUN
Treniraćemo naša srca i tela radi postizanja čvrstog i smirenog duha.
Težićemo pravom značenju puta
borilačkih veština, da bi vremenom naša čula mogla biti razvijena i na oprezu.
Sa pravom snagom, težićemo da
razvijemo duh samoodricanja.
Pratićemo pravila ponašanja,
poštovati starije, i uzdržavati se od nasilja.
Pratićemo naše religiozne
principe, i nikada nećemo zaboraviti prave vrednosti skromnosti.
Poštovaćemo i težiti mudrosti
i hrabrosti, ne tragajući za drugim željama.
Tokom čitavog našeg života,
kroz disciplinu karatea, težićemo da ispunimo pravi cilj Kyokushinkai puta.
Kyokushin ima poseban status među
pravim poznavaocima borilačkih veština. Kvalitet boraca ogleda se u činjenici
da su takmičenja otvorena i za borce drugih borilačkih veština koji izuzetno
retko učestvuju na njima i po pravilu loše prolaze. Od onih koji se odluće da
krenu sa treninzima Kyokushina jedan broj vrlo brzo odustane. Ostaju oni koji
su spremni da pomere svoje granice iskušavajući sebe kroz izazove treninga. Put
do sticanja majstorskog zvanja je tačno definisan i težak. Mali je broj onih
koji uspešno pređu taj put u odnosu na broj onih koji počnu sa vežbanjem. Borba
sa 20 protivnika koji se smenjuju jedan za drugim u kontinuitetu, bez pauze
između borbi, je deo ispitnog programa za sticanje majstorskog zvanja. Za
sticanje viših zvanja broj protivnika se povečava do 50. Jedino u kyokushinu se
beleži da su pojedinci u dokazivanju svoje borbene spremnosti radili 100 borbi
za redom. Malom broju ljudi je uspelo da uspešno završi ovaj test jer je prosto
neverovatno da pojedinac bude duhovno i fizički spreman da izdrži toliko
uzastopnih borbi gde se u svakoj sledećoj borbi susreće sa odmornim
protivnikom. Još je neverovatnije da beleži pobede ili nerešen rezultat. Sa
ovakvim ekstremnim dokazivanjem prvi je krenuo sam Masutatsu Oyama. Kao i u
mnogim drugim stvarima i u ovoj je ostvario podvig koji posle njega niko nije
ni pokušao da ponovi. On je tri uzastopna dana radio po 100 borbi. Četvrtog
dana iscrpljen i povređen jedva je uspeo da ustane iz kreveta uz pomoć supruge.
Čvrsto rešen da nastavi sa borbama otišao je u dojo. Međutim, niko više nije
hteo niti mogao da se bori sa njime jer su svi bili povređeni iz prethodnih
borbi.
Takmičenja u Kyokushinu se
održavaju za sve uzraste. Najmlađi takmičari su maksimalno zaštičeni štitnikom
za ris stopala i potkolenicu, suspenzorom, oklopom za grudi i stomak,
rukavicama i kacigom. Juniori nose štitnike za ris stopala i potkolenicu,
suspensor, rukavice i kacigu. Odrasli od zaštitne opreme imaju samo suspensor.
Seniori, stariji od 35 godina, nose istu zaštitnu opremu kao i juniori.
Takmičarke su u obavezi da nose tvrdi štitnik za grudi. Pravila takmičenja su
jednostavna. Pored opštih stvari zajedničkih za sve borilačke sportove zabranjeno
je guranje, hvatanje, bacanje, udaranje glavom, udaranje protivnika na podu,
udaranje u kičmu. Dozvoljeni su udarci nogama i rukama iz sve snage sa
izuzetkom udarca rukom u glavu. Takmičaru koji udarcem onesposobi protivnika da nastavi borbu u trajanju
dužem od 3 sekunde sudije dodeljuju ceo poen – Ippon i pobedu. Ukoliko se
protivnik posle 3 sekunde oporavi i u stanju je da nastavi borbu sudije mu
dodeljuju pola poena – Wazari i borba se nastavlja do isteka vremena ili dok
neko ne osvoji ceo poen. Dva Wazaria se sabiraju u Ippon i donose pobedu. Vreme
trajanja borbe za najmlađi uzrast je 1 minut, za juniore 2 minuta, a za odrasle
u zavisnosti od takmičenja 2 ili 3 minuta. U slučaju nerešenog rezultata kod
borbe od 2 minuta radi se produžetak od 1 minuta, pa ako je opet nerešeno još
jedan produžetak od 1minuta. Kod borbe od 3 minuta produžeci su u trajanju od 2
minuta. Ako je i posle produžetaka rezultat nerešen, takmičari idu na vagu.
Pobedu slavi lakši takmičar. Specifičnost velikih takmičenja je takmičenje u
lomljenju dasaka – Tameshiwari. Takmičari udarnim površinama : sokuto, seiken,
shuto i hiji izvode 4 lomljenja. Broj dasaka koji će pokušati polomiti u svakom
od 4 lomljenja svaki takmičar sam za sebe određuje. Uspešnim lomljenjem se
smatra ono pri kome su polomljene sve daske. Takmičar koji ima najveći zbir
polomljenih dasaka iz sva četiri lomljenja je pobednik u Tameshiwari-ju. Test
lomljenja je demonstracija snage udarca takmičara u borbama. Prema pravilima
takmičenja u borbama, u slučaju kada dva takmičara imaju nerešen rezultat i
posle dva produžetka i posle vage, pobednik je onaj koji je prethodno polomio
više dasaka. Najpoznatije karate takmičenje na svetu je takmičenje u Kyokushinu koje se održava svake 4 godine u Tokiju. Pobednik ovog
takmičenja automatski postaje slavan na svetskom nivou.
Posebna pažnja u Kyokushinu
posvećena je deci čiji su treninzi prilagođeni njihovim sposobnostima uz
maksimalnu zaštitu. Postepeno uče karate tehnike, jačaju telo i razvijaju
borbeni duh tako da kada odrastu prelazak na borbu bez zaštite pretstavlja
prirodan sled stvari. Deca koja
treniraju karate:
- imaju bolju koncentraciju,
jasnije razmišljaju, odlučnija su, postavljaju sebi ciljeve i imaju dovoljno
hrabrosti da ih ostvare
- disciplinovana su, miroljubiva,
kontrolisano agresivna, strpljiva, uporna, skromna, ljubazna, odgovorna,
vredna, pravedna
- sigurna u sebe, samostalna,
kreativna, poseduju samokontrolu, prilagođavaju se novonastaloj situaciji
Treniranje karatea:
- jača srce, kosti i mišiće, povećava elastičnost, telo čini otpornijim na
povrede i bolesti, ubrzava razmenu materija u organizmu (poboljšava
metabolizam), pospešuje eliminaciju nepotrebnih supstanci iz organizma
- efikasan je način u rešavanju
lošeg držanja tela, ravnih tabana i gojaznosti
- poboljšava kvalitet života
Bavljenje Kyokushin karateom deci
ne predstavlja smetnju u ispunjavanju školskih obaveza. Naprotiv. Treningom
razvijaju sportsku inteligenciju koja pozitivno utiče na razvoj opšte inteligencije
i kreativnost. Razvija se osećaj discipline i odgovornosti što pretstavlja
veliku pomoć pri učenju i savladavanju školskih obaveza.
Na našim prostorima počeci
Kyokushina su bili neorganizovani, a vežbalo se uglavnom u uslovima zatvorenog
tipa bez učešća na takmičenjima. Zaslugom Sensei Žarka Petkovića Irca 1993.
godine osniva se Kyokushinkai savez Jugoslavije. Osnivanjem Saveza počinje
organizovano vežbanje Kyokushina i pripreme takmičara. Sensei Žarko Petković
danas je Branch chief za Srbiju. Zaslužan je za organizaciju mnogih takmičenja
u Srbiji među kojima se izdvajaju dva Evropska prvenstva. I danas priprema
mnoge naše takmičare za velika međunarodna takmičenja gde sa njima postiže
zapažene rezultate.
Literatura :
Slika preuzeta sa :
Постови
