.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



среда, 20. јануар 2016.

KANBUN UECHI



   Kanbun Uechi je rođen 5. maja 1877. u malom selu na jugu Okinave, u veoma siromašnoj seljačkoj porodici. Njegov otac je po prirodi bio veoma miran i tih čovek, pa su mnogi koristili tu njegovu osobinu; ismevali su ga i maltretirali. To je uticalo da je Kanbun još u najranijoj mladosti želeo da nauči ratničke veštine. Karate je u to vreme tek izlazio iz tajnosti i stroga hijerarhijska pravila života su još uvek važila, pa ni jedan učitelj nije hteo da prihvati učenika iz tako niskog društvenog sloja.
   Godine 1897. da bi izbegao regrutaciju, jer se kao i mnogi Okinavljani toga doba, nije slagao sa militantnom politikom koju su sprovodile japanske vlasti spram Kine, Kanbun Uechi je emigrirao u Fukien, kinesku provinciju. Nekoliko meseci je lutao radeći svakojake poslove da bi preživeo, a onda je uspeo da se zaposli u školi borilačkih veština Zhou Zi Hea (Shu Shi Wa na okinavljanskom), u Fuzhu, gde je  održavao čistoću, čistio obuću, donosio vodu i dr. Vrlo često je kradom virio u vežbaonicu i posmatrao treninge, a onda noću pokušavao da imitira pokrete koje je uspeo da zapamti. To nije promaklo oku Zhou Zi Hea, koji je iz samo njemu poznatih razloga odlučio da ga podučava. U to vreme to je bila odluka bez presedana, jer zbog japanskih osvajačkih ambicija prema Kini, nije bilo poželjno obučavati nekog Okinavljanina.
   Način na koji je bio obučavan Kanbun Uechi umnogome se razlikovao od onog koji je bio primenjivan u školi. Sastojao se u tome da je on po jedan pokret osnovne forme Samchian (Sanchin na okinavljanskom), satima i danima uvežbavao licem okrenut prema zidu. Svaki pokret je uvežbavao po nekoliko meseci, tako da je celu katu kompletirao tek posle godinu dana, a onda je u punom obliku vežbao još dve. Na ovaj način je učitelj Zhou Zi He proveravao njegovu strpljivost. Kanbun Uechi je za 3 godine ovakvog vežbanja stekao neverovatnu brzinu i čvrstinu.
   Zhou Zi He ga je kasnije naučio još dve forme: Seisan i San'shih-lin (Sanjuroku na okinavljanskom), te tehnike “gvozdenih ruku”, farmakologiju, lečenje masažom i specijalnu tehniku disanja.
   Posle 10 godina vežbanja, 1907,. Kanbun je završio školovanje, a učitelj Zhou Zi He mu je omogućio da otvori školu u jednom selu blizu Nanyua i poklonio mu manuskript “Min-Chin Churyu”, koji je sadržao sve tehnike i sisteme njegovog učitelja “pangai-noon” (u prevodu “polu čvrsto – polu meko”). Ovaj manuskript se i danas nalazi u vlasništvu porodice Uechi.
   Kao novi učitelj, iako nekinez, Kanbun je brzo bio prihvaćen. No, 1910., jedan od njegovih učenika je u svađi oko vode na seoskom izvoru ubio nekog čoveka. Kanbun je bio okrivljen za ovu smrt (jer nije dobro podučio svog učenika kako da koristi svoje znanje), pa je morao da napusti Nanyu i krene nazad na Okinavu. Na ovom putu došao je u sukob sa izvesnim Doiom – razbojnikom, koji je važio za izuzetnog borca sabljom. U borbi koja je veoma kratko trajala, Kanbun ga je usmrtio udarcem boshiken u grlo. Reputacija koju je stekao u Kini i borba sa Doiem išla je ispred njega, pa je na Okinavi bio poznat i pre nego je stigao.
   Po povratku na Okinavu, Kanbun Uechi se nastanio u jednom selu u okolini Hedoa, gde se oženio i živeo kao farmer. Nije podučavao nikoga osim svog sina Kaneia, a samo je jednom javno nastupio na zahtev čuvenog učitelja Shurite, Anko Itosua na nekom turniru borilačkih veština u Shuriu, 1912,. gde je izveo Seisan-katu. Tehnika, snaga i brzina njegovog izvođenja bile su tako veličanstvene, da je i sam učitelj Itosu ostao duboko impresioniran.
   Japan je 1879. od Ryukyu arhipelaga stvorio svoju prefekturu (tzv. “ken”). Od tada pa do 1945., Okinawa-ken je bila najsiromašnija japanska provincija. Nju je do 1940. napustilo 80.000 ljudi u potrazi za boljim životom. Godine 1921. i Kanbun se sa porodicom seli u mesto Wakayama u blizini Osake. Tu je sklopio veoma čvrsto prijateljstvo sa Ryuryu Tomoyoseom, takođe Okinavljaninom, koji je uspeo da ga nagovori da počne da podučava. Tako je Kanbun otvorio mali dojo (sala za vežbanje), u kome je pored njegovog sina i Ryuryu Tomoyosea, vežbalo još desetak Okinavljanina. Među njima su i danas u Okinawa karate-do veoma poznati: Itakazu, Toyoma, Shinjo i drugi.
   Kanbun Uechi je bio izuzetan u izvođenju Sanchin-kate. Njegovi i danas živi učenici kažu, da je ona bila suština njegove veličine, te da je zahvaljujući njoj mogao, tako brzo i lako da se kreće po šoljicama za čaj, a da pri tome ni jednu ne polomi.
   Iako je bio Okinavljanin po rođenju, Kanbun je bio Kinez u svakom drugom pogledu. Nije imao želje da proširuje svoju školu, niti da je učini popularnom, pa nije primao nove učenike izuzev onih koje je podučavao. Nije voleo ni da se slika, jer se verovalo da će na svakoj slici ostaviti deo svoje duše (što je uostalom i staro kinesko verovanje), pa je veoma mali broj fotografija sa njim uopšte i snimljeno.
   Godine 1947., kada se ekonomska kriza znatno osećala i u Japanu, on se vraća na Ryukyu, nastanivši se na ostrvu Ishima, blizu Okinave. Godinu dana kasnije, 25. novembra 1948. godine, iscrpljen glađu, Kanbun Uechi je umro na rukama svojih prijatelja i učenika iz porodice Shinjo. Sahranjen je u mestu Genowen, gde je još od 1940., živeo njegov sin Kanei. Posle njegove smrti učenici ove škole nazvali su je Uechi-ryu u njegovu čast, a taj naziv za njegovu školu i danas egzistira na Okinavi.


Vladimir Popović
Časopis za borilačke veštine i unutrašnji put
SENSEI
broj 1, strana 14


Нема коментара:

Постави коментар