.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



уторак, 24. мај 2016.

DAI SHIHAN KENJI KUROSAKI

   

   Kenđi Kurosaki (Kenji Kurosaki) je rođen u samurajskoj porodici 15. marta 1930. godine, u jednom selu nedaleko od Tokija. Još kao dete bio je zainteresovan za borilačke veštine. Trenirao je jiu-jitsu, kendo i goju-ryu karate. Kao mlad bio je vrlo nagao tako da je učestvovao u mnogim tučama. Početkom 1951. godine Kurosaki počinje sa treninzima u Asakusa Dojo-u Gogen Jamagučia (Gogen Yamaguchi), vodećeg čoveka godžu-rju (goju-ryu) karatea u Japanu. U tom dođou (dojo-sala za vežbanje) upoznao je Masutacu Ojamu (Masutastu Oyama) koji je u to vreme takođe bio učenik majstora Jamagučia. Poznanstvo sa Ojamom sudbonosno je uticalo na njegov dalji život. Njih dvoje su delili istu strast prema borbi sa punim kontaktom. Zbog te strasti više puta su naljutili majstora Jamagučia.


   Godine 1953. Masutacu Ojama je odlučio da napraviti svoj vlastiti stil karatea. Nazvao ga je Kjokušin (Kyokushin) što u prevodu znači "Konačna istina". U početku su se treninzi održavali na otvorenom da bi u junu 1956. godine otvorio prvi pravi dođo za kjokušin u bivšem baletskom studiju Rikjo (Rikkyo) univerziteta. Bio je udaljen samo 500 metara od kasnijeg Honbu Dođoa (centralna sala za vežbanje određene škole borenja). Ojama je stekao svetsku slavu, a njegov stil je postao poznat širom sveta. Danas na Zapadu malo ko zna da je Kenđi Kurosaki bio njegov asistent (Sihandai), njegova desna ruka prilikom stvaranja i popularisanja kjokušina. Za širenje stila u tim prvim godinama zaslužni su podvizi Masutacu Ojame ali i promotivne demonstracije kao i mečevi koji su organizovani između boraca kjokušina i drugih japanskih škola borenja. Kenđi Kurosaki je učestvovao u tim demonstracijama i mečevima i nijednom nije propustio priliku da pobedi. Pratio ga je glas da spada u najhrabrije i najsmelije borce Japana. I pored značajnih uspeha i podviga u tim prvim godinama kjokušina Kenđi Kurosaki nije voleo i izbegavao je publicitet.


   Iako je bio u senci Masutacu Ojame, Kenđi Kurosaki ostao je zapamčen kao žestok borac i dobar instruktor. Naročito su bile zapažene njegove nožne tehnike. I danas ljudi u Japanu zadrhte kada čuju njegovo ime. Jednom prilikom ubio je čoveka koji ga je vređao, a zatim i napao s leđa kratkim japanskim mačem (wakizashi). U trenutku napada Kurosaki se brzo izmakao u stranu. Istovremeno sa blokom izveo je snažan udarac pesnicom u lice napadača koji je napravio udubljenje dubine 3 cm. Nesrećni čovek je na licu mesta preminuo. Nakon istrage koja je sprovedena Kenđi Kurosaki je oslobođen jer je tužilac ovaj slučaj okvalifikovao kao nužnu samoodbranu.

   Početkom 1960-tih u Japan po prvi put dolaze muaj tai (muay thai) borci sa Tajlanda. Za Japance to je tada bila nepoznata borilačka veština Jugoistočne Azije. Japanski karatisti su bili u uverenju da vladaju superiornom veštinom u odnosu na druge veštine borenja. Mislili su da je njihov stil borenja savršen, a udarci bez premca u smislu snage, tehnike i sposobnosti da uzrokuju štetu protivniku. Vrhunski karatisti u belim kimonima opasani crnim pojasevima, poznati po razbijanju cigli i dasaka golim rukama i nogama, dobili su priliku da se dokažu u bokserskom ringu protiv boraca u šorcevima sa Tajlanda koji nose rukavice i koriste u borbi kolena i laktove.

   Godine 1962 u Oyama Dođo (kasnije Kyokushinkaikan Organization) stigao je zvaničan poziv sa Tajlanda. To je bio svojevrstan izazov da se najbolji borci kjokušina suprotstave najboljim muaj tai borcima u ringu. Masutacu Ojama je prihvatio poziv. Odredio je da Kenđi Kurosaki kao instruktor pripremi borce koji su izabrani da brane čast kjokušina. Posle priprema otputovali su u Bangkok. Međutim desilo se da jedan kjokušin boraca nije bio u mogučnosti da se bori. U takvoj situaciji odlučeno je da se Kenđi Kurosaki bori.

   Meč je održan 17.02.1963-te godine (neki izvori navode da se meč održao godinu dana kasnije). Lumpinee Boxing Stadium je bio prepun. Borbe su počele uz burno navijanje domaće publike za muaj tai borce. Kjokušin borci Tadaši Nakamura (Tadashi Nakamura) i Akio Tohei pobedili su nokautom svoje protivnike. Kenđi Kurosaki, koji je tada imao 33 godine borio se protiv Tajlandskog muaj tai prvaka Rawee Dechachai-a. Nažalost, borba je završena tako što je Kurosaki nokautiran udarcem lakta u glavu. Kasnije je priznao da je pogrešio što je bio toliko arogantan da bez prave pripreme prihvati borbu. Izjavio je da je bilo teško pogoditi udarcem protivnika koji se brzo kreće. Iznenadile su ga i brzina i preciznost protivnikovih udaraca. I pored poraza u Bangkoku nastavio je da naporno trenira sa ciljem da na temelju tog iskustva unapredi svoju veštinu borenja.

   Nakon ovog meča održano je mnogo borbi između karatista i tai boraca pod različitim pravilima, sa i bez rukavica, u ringu i van njega, sa bacanjem i bez, sa i bez vremenskog ograničenja i sl. Borbe su održavane pred prepunim stadionima i uz prenos japanskih TV stanica. U to vreme se prvi put pojavljuje i termin kik-boks (kick-box). Uticaj koji su izvršili borci sa Tajlanda bio je veliki. Doveo je do promene u stavu japanaca prema borbi i izmenio način treniranja. Japanski borci i treneri su odlazili na Tajland baš kao što su i tajlandski borci i treneri dolazili u Japan.
  
    Godinu dana nakon meča u Tajlandu, 1965. godine, Kenđi Kurosaki odlazi na poziv Džona Bluminga (Jon Bluming) u Holandiju radi širenja Kjokušina. U to vreme Džon Bluming je bio Predsednik Evropske Kjokušin Karate Federacije (European Kyokushin Karate Federation) i treči čovek u hijerarhiji iza Masutacu Ojame. Prilikom ispraćaja na aerodromu Masutacu Ojama je primetio među prtljagom Kenđi Kurosakija kratki japanski mač vakizaši (wakizashi). To mu je bilo neobično jer su majstori borilačkih veština Japana na takva putovanja uglavnom nosili sa sobom veliki mač (katana). Kada je Ojama pitao zašto je poneo vakizaši dobio je iznenađujući odgovor. Kurosaki je bio čvrsto rešen da u Holandiji ne izgubi ni jednu borbu i da tako demonstrira pravu vrednost japanskog karatea. Međutim, ako se ipak dogodi da bude poražen zavetovao se da će izvršiti ritualno samoubistvo (seppuku/harakiri) u skladu sa samurajskom tradicijom. Ojama ga je savetovao da ne zaboravi da je japanski karateka i da se tako i ponaša. Posle izvesnog vremena u telefonskom razgovoru Kurosaki je obavestio Ojamu da je izašao kao pobednik u svim borbama koje je imao u Holandiji.


   Kenđi Kurosaki je izvršio veliki uticaj na širenju i jačanju kjokušina u Holandiji i šire. Holandski učenici ga opisuju i pored problema sa jezičkom barijerom kao velikog učitelja. Držao im je intenzivne treninge prenoseći na njih sve što je znao. Poštovali su ga kao velikog borca ali i kao prijatelja koji ume posle treninga da se dobro zabavlja. Posle osam meseci vratio se u Japan novembra 1966. godine.

   Posle povratka iz Holandije Kenđi Kurosaki ponovo odlazi na Tajland kako bi savladao stil borenja od čijeg borca je bio poražen. Treneri su bili zadivljeni njegovom predanošću u trenigu. Zajedno sa majstorom Naront Siri-em radi na razvoju borilačke veštine zasnovane na mešavini kjokušina i muaj tai tehnike. Po povratku u Japan pridružio im se promoter boksa Osamu Noguči (Osamu Noguchi) kome se svideo njihov projekat. Zajedno učestvuju u osnivanju Japanske Kik-boks Asocijacije (Japanese Kick Boxing Association). Prema uspostavljenim pravilima u početku su bila dozvoljena bacanja ali kasnije su ukinuta u želji da se kik-boks promoviše isključivo kao udarački borilački sport.

   Godine 1976. Kenji Kurosaki je napustio Kjokušinkaikan Organizaciju. Razlog je bilo neslaganje sa politikom Masutacu Ojame da se kjokušin još više komercijalizuje, kao i neslaganja u vezi vođstva Organizacije. Iste godine otvara sopstveni dojo u prefekturi Mejiro u Tokiju. Prema mestu na kome je nastao dojo dobija ime Mejiro Gym da bi kasnije bilo promenjeno u Kurosaki Dojo. Vrlo brzo je postao i još uvek jeste vodeći kik-boks dođo u Japanu zahvaljujući novom stilu borenja Shin-Kakuto-Jutsu (Nove-Borbene-Tehnike) za koji je zaslužan Kenđi Kurosaki.

   Odbacivši tradicionalan pristup treningu karatea, stvorio je stil borenja koji se oslanjao na osnovne principe kjokušina ali ojačanog metodama treninga muaj taia. Neverovatno brzo ovakav stil borenja je postao popularan tako da je Kenđi Kurosaki imao puno učenika. Zahvaljujući njegovom instruktorskom radu Japan je dobio legendarne kik-boks borce kao što su Susumu Jaguči (Susumu Yaguchi), Mitsuru Macuiši (Mitsuru Matsuishi), Kunumicu Okao (Kunumitsu Okao), Ju Kimura (Yu Kimura), Akira Fuđihira (Akira Fujihira), Macuo Šima (Mitsuo Shima) i največeg od svih Tošio Fuđivaru (Toshio Fujiwara).

   Godine 1969-te Tošio Fuđivara se u dvadesetprvoj godini života priključio dođou koji vodi Kenđi Kurosaki. Pre toga trenirao je Šito-rju (Shito-ryu) karate stil. Njegova početna namera bila je da trenira rekreativno. Ipak, posle izvesnog vremena odlučio je da želi da se takmiči. Pitao je Kenđi Kurosakija da ga priprema za takmičenja. Odgovor je bio negativan, a razlog je bila njegova krhka građa tela za napore tako surovog sporta. Uporan u svom nastojanju Fuđivara je uspeo da promeni instruktorovo mišljenje i započeli su sa pripremama. Nakon 6 meseci napornog treninga sa Kurosakijem, Fuđivara je ušao u ring. U prvoj i drugoj takmičarskoj borbi teško je pretučen. Međutim to ga nije demoralisalo. Neustrašivo je udvostručio napore u treningu i pobede su počele da se ređaju. Za petnaest godina takmičarskog staža borio se 141 put. Preko pedeset borbi odigralo se u Bangkoku. Pobedio je 126 puta, i to u 97 borbi nokautom. 13 puta je bio poražen, a samo dve borbe su završene nerešenim rezultatom. Godine 1978-me na stadionu Rajadamnern u Bangkoku osvojio je titulu svetskog prvaka i tako postao prvi ne Tajlanđanin kome je to uspelo. Sa 35 godina života Tošio Fuđivara se povukao iz takmičenja.

   Od stranih učenika koje je trenirao Kenđi Kurosakiji posebno mesto zauzima Holanđanin Jan Plas (1945-2010). On je uz podršku Kenđija Kurosakija 1978 godine u Amsterdamu otvorio vežbaonicu koja je bila replika Mejiro Gym-a iz Tokija i nosila je isto ime. Preko te vežbaonice kick-box je ušao na velika vrata u Holandiju, a njegova popularnost se vrlo brzo proširila na zemlje Zapadne Evrope. Danas je jedan od najpopularnijih kontaktnih sportova u svetu.

   Učenik Kenđi Kurosakija, već pomenuti Džon Bluming, jedini je ne Japanac koji je u Japanu dobio titulu 10. Dan. Postao je prvi čovek Kjokušin Budo Kai Organiacije (Kyokushin Budo Kai Organization) koja je Kenđiju Kurosakiju 1992 godine dodelila zvanje 10. dan za zasluge u oblasti karatea i drugih stilova borenja, kao i titulu počasnog predsednika.

   Kenđi Kurosaki u starosti cene kao važna i uticajna ličnost Tokija. Ostao je zaljubljenik borilačkih veština. Još uvek vodi Kurosaki dojo u kome su treninzi žestoki kako bi učenici spoznali pravi duh Budo-a. Osnovao je i Japansku školu jačanja volje (Nihon Ishi Kyoka Tanren Yoku). Borilački svet Japana uzburkao je izjavom da su danas samo kendo (japansko mačevanje) i kjudo (kyudo-japansko streličarstvo) zadržali iskreni duh Budo-a, a da danas mnoge škole borenja propagiraju lažne ideale. Mnoge je ova izjava uvredila, ali vremenom je shvačen njen smisao: u kendou i kjudou postoji samo jedan cilj, ne postoji dualnost.

   Kenđi Kurosaki je napisao knjigu Kakuto Shin jutsu (Nova metoda borilačke veštine). Kako sam kaže nije želeo ovom knjigom da sebe reklamira, več da nesebično podeli svoja znanja sa drugima.




Literatura:


Slike:





Нема коментара:

Постави коментар