.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



недеља, 09. април 2017.

KARATE DO MOJ ŽIVOTNI PUT




UVOD

Protekle su oko četiri decenije otkako sam se upustio u ono za šta se ispostavilo da je bio jedan vrlo ambiciozan projekat – temeljito upoznavanje japanske javnosti s tako složenom okinavljanskom veštinom ili sportom koji se zove karate-do („put karatea“). To je bilo četrdeset burnih godina, a staza kojom sam se zaputio nije bila nimalo laka; danas, gledajući unazad, prosto sam iznenađen da sam u tom nastojanju ostvario čak i tako skroman uspeh kao što je moj put.
To što je karate-do stekao svoje mesto u svetu kao međunarodno priznati sport u celosti je zasluga mojih učitelja, saradnika, prijatelja i učenika koji nisu štedeli ni vremena ni truda u nastojanjima da usavrše tu veštinu samoodbrane do njenog sadašnjeg savršenog nivoa. Na svoju ulogu gledam više kao na, rekao bih, ulogu jednog ravnatelja ceremonije koji je imao sreću da se pojavio u pravom trenutku na pravom mestu i iskoristio priliku.
Nije preterano ako kažem da je skoro svih mojih devedeset godina života bilo posvećeno karate-dou. Bio sam bolešljiva beba i slabašno dete; zato je u vreme dok sam bio još sasvim mali predloženo da počnem s vežbanjem karatea kako bih prevazišao te nedostatke. Tako sam i postupio, ali na samom početku s vrlo malim zanimanjem. Međutim, u drugoj polovini školovanja u osnovnoj školi, u vreme kad mi se zdravlje osetno poboljšalo, poraslo je i moje interesovanje za karate. Ubrzo sam otkrio da me potpuno opčinio. U htenju da ovladam njime, prionuo sam dušom i telom, srcem i razumom. Bio sam slabašno, neodlučno i povučeno dete, a kao momak sam se osećao snažno, kipteo od energije i bio otvoren prema svetu.
Pri osvrtu na devet decenija svog života – od detinjstva i mladosti do zrelosti i, koristeći izraz koji ne volim, starosti – jasno mi je da zahvaljujući svojoj posvećenosti karate-dou nijednom nisam morao da tražim pomoć lekara. Nikad u životu nisam posegnuo ni za kakvim lekom, pilulama, eliksirima, čak ni za jednom jedinom injekcijom. Poslednjih godina prijatelji me optužuju da sam besmrtan; to je šala na koju jedino mogu da odgovorim ozbiljno i jednostavno – moje telo je tako dobro utrenirano da suzbija sve bolesti.
Po mom mišljenju, postoje tri vrste lakših bolesti koje pogađaju čoveka: bolesti koje uzrokuju groznicu, nepravilnosti u radu probavnog trakta i fizičke povrede. Uzrok slabosti skoro redovno leži u nezdravom načinu života, neurednim navikama i u lošem protoku krvi. Ako čovek s temperaturom vežba karate sve dok ga ne oblije znoj, brzo će otkriti da mu je telesna temperatura spala na normalu i da je njegova boljka izlečena. Ako čovek s probavnim smetnjama postupi na isti način, prouzročiće mnogo jači protok krvi i time olakšati sebi muku. Naravno, fizičke povrede su nešto sasvim drugo, ali dobro uvežban čovek može da izbegne mnoge od njih uz odgovarajuću brigu i oprez. Karate-do nije sport koji podučava kako da se samo zada udarac rukom ili nogom, već i odbrana od bolesti.
Tek skoro je stekao međunarodnu slavu, ali o toj popularnosti učitelji karatea moraju da se brinu i da je koriste vrlo pažljivo. Veliko mi je zadovoljstvo kad vidim polet s kojim mladići i devojke, pa čak i deca pristupaju tom sportu u mojoj domovini, ali i širom sveta.
To je nesumnjivo razlog zbog koga me je Sangjo Keizai Šimbun („Trgovinski i industrijski dnevni list“) zamolio da napišem nešto o karate-dou. Prvo sam odgovorio da sam starac i običan svagdašnji građanin koji nema šta da kaže. Ipak, istina je da sam ceo život posvetio karate-dou, pa sam prihvatio ponudu tog časopisa pod uslovom da mi urednici dozvole da napišem neku vrstu autobiografije.
Međutim, kad sam se jednom prihvatio tog zadatka osetio sam istovremeno svojevrsnu nelagodnost i zbunjenost, pa molim čitaoce da mi oproste na izlaganju tako nepovezane građe. Molio bih da knjizi pristupe više kao naklapanju jednog veoma starog čoveka. Ja ću pak podstaći moje staračke kosti i uz vašu pomoć usredsrediti energiju na razotkrivanje velikog zakona Neba i zemlje za dobrobit nacije i budućih pokolenja. U tom nastojanju molim čitaoce za svesrdnu podršku i saradnju.
Želeo bih ovom prilikom da izrazim veliku zahvalnost Hirošiju Irikataju iz Nedeljnog Sankei časopisa na izdavačkoj podršci i Tojohikou Nišamuri iz istog časopisa na ilustrovanju knjige (japansko izdanje).

Tokio, septembar 1956. Gičin Funakoši


STUPANJE NA PUT
Gubitak perčina

Uspostavljanje dinastije Meiđi i moje rođenje zbili su se iste godine, 1868. Prvi su ugledali svetlost dana u Edou, nekadašnjem glavnom gradu šogunata koji je postao poznat kao Tokio. Ja sam rođen u pokrajini Jamakava-čo, u okinavljanskoj prestonici – gradu Šuriju. Ako bi neko imao tu nesreću da proverava službene spise, otkrio bi da sam se rodio u trećoj godini ere Meiđi (1870). Ipak, činjenica je da sam se rodio u prvoj godini njihove vladavine, ali morao sam da krivotvorim službena dokumenta kako bi mi bilo dozvoljeno da polažem prijemne ispite za jednu tokijsku medicinsku školu.
U to vreme postojao je propis po kome su pravo na polaganje tih ispita imali samo rođeni 1870. i kasnije. Ja nisam imao drugog izbora nego da krivotvorim službene spise što je onda bilo lakše izvodljivo, ma koliko izgledalo čudno, jer registracija nije bila tako stroga kao danas.
S tom prepravkom u datumu rođenja polagao sam ispite i položio, ali nikad nisam pohađao tu tokijsku medicinsku školu. Kad razmislim, razlog mi se u to vreme učinio razborit, ali ne i danas.
Među mnogim reformama koje je sprovela nova vlada Meiđi tokom prvih dvadeset godina svog postojanja bilo je i ukinuće perčina – muške frizure koja je bila sastavni deo tradicionalnog japanskog života kome se trag gubio u dalekoj prošlosti. Taj perčin na Okinavi nije bio samo simbol zrelosti, već i muževnosti. Obznana o zabrani perčina odnosila se na celu zemlju i protiv nje je postojao otpor širom Japana. Ipak, mislim da linija sukoba nigde nije bila tako oštro izražena kao na Okinavi.
Oni koji su verovali da buduća sudbina Japana zahteva usvajanje zapadnih ideja i protivnici takvog mišljenja bili su u stalnom tvrdoglavom sukobu zbog skoro svake vladine reforme. Ipak, izgleda da ništa nije toliko razjarilo Okinavljane kao zabrana nošenja perčina. Pripadnici povlaštene klase šizoku bili su uglavnom nepopustljivo protiv, a ljudi iz redova klase heimin i samo nekolicina iz vladajućeg sloja podržavali su zabranjujući proglas. Ta druga grupa zvala se „Prosvećena stranka“ (Kaika-to), a prva Ganko-to, doslovno „Tvrdoglava stranka“.
Moja porodica je generacijama pripadala nižem redu službenika i ceo klan je bio jednoglasno i nepopustljivo protiv odsecanja perčina. Svi članovi moje familije mrzeli su već i samu pomisao na taj čin iako ja lično nisam bio čvrsto opredeljen ni za jedno ni za drugo. Međutim, povinovao sam se pritisku porodice, te je ceo moj budući život bio zacrtan tako nevažnom stavkom kao što je čupavi perčin jer je škola odbila da primi učenike koji su istrajavali u starom nazoru.
Naravno, na kraju sam morao da se prilagodim kao i svi ostali, ali pre nego što ispričam kako je došlo do toga, nužno je da se vratim nekoliko godina unazad. Moj otac Gisu je bio niži službenik, a ja njegov sin jedinac. Rođen pre vremena, bio sam više nego bolešljiva beba, pa su mi roditelji, babe i dede posvetili posebnu pažnju jer su smatrali da nisam predodređen za dug život. Posebno su me tetošile i mazile dede i babe. Ubrzo posle rođenja uzeli su me roditelji moje majke da živim s njima i tamo sam se, zahvaljujući dedi, upoznao s Četiri kineske knjige* (*Četiri knjige su Analekti, Veliko znanje, Učenje o suštini i Mencije. Temeljito poznavanje tih knjiga je bio imperativ za svakog Kineza koji je držao do svoje učenosti i napredovanja na društvenoj lestvici u hiljadama godina dugoj kineskoj istoriji. Prim. prev.) i Pet kineskih klasika* (*Pet klasičnih dela se smatraju izvorom kineskog pogleda na svet. Potiču iz drevne prošlosti, a sačuvana su do naših dana u obradi konfucijanske filozofske škole. Tradicionalno čine nedeljivu celinu s Četiri knjige. Tih pet dela su Knjiga Promena, Knjiga pesama, Knjiga istorije, Knjiga obreda i Prolećni i jesenji anali. Prim. prev.) konfucijanske tradicije, što je bilo od suštinskog značaja za sinove klase šizoku.
Osnovnu školu počeo sam da pohađam u vreme dok sam boravio u dedinoj i babinoj kući. Posle određenog vremena uspostavio sam blisko prijateljstvo s jednim od mojih školskih drugova. To je takođe uticalo na promenu mog životnog puta (i to mnogo bitnije nego perčin) jer je školski drug bio sin Jasutsunea Azatoa, vrlo neobičnog čoveka koji je bio jedan od najvećih okinavljanskih majstora karatea.
Učitelj Azato je pripadao jednoj od dve gornje klase šizoku familija na Okinavi; udon je bila najviša i ravna daimjosima* (*Daimjo je pojam koji je najbliži vojvodi ako tražimo pandan u evropskoj srednjovekovnoj hijerarhiji. Prim. prev.) među klanovima izvan Okinave; tonoči su bili nasledni poglavari sela i gradova. Azato je pripadao drugoj grupi, a njegova porodica je zauzimala tu uzvišenu poziciju u selu Azato na putu između Šurija i Nahe. Njihov ugled je bio tako velik da Azatovi nisu tretirani kao podanici prijašnjeg upravnika Okinave, već više kao njegovi bliski i ravnopravni prijatelji.
Učitelj Azato ne samo što nije imao sebi ravnog u karateu na celoj Okinavi, nego se isticao i u jahanju, japanskom mačevanju (kendo) i streličarstvu. Štaviše, bio je briljantan poznavalac kineskih klasičnih dela. Imao sam ludu sreću što sam mu zapao za oko i što sam prve korake u karateu učinio pod njegovim nadzorom.
U to vreme vlada je zabranjivala vežbanje te veštine, pa su treninzi morali da se održavaju u tajnosti i učitelji su najstrože branili učenicima da s nepoznatima pričaju o svom vežbanju. Kasnije ću da kažem nešto više o tome, a zasad je dovoljno znati da je karate tada mogao da se vežba samo tajno i noću. Azatova kuća je bila prilično udaljena od dedine kuće u kojoj sam još uvek živeo, ali to noćno pešačenje nikad mi nije teško padalo kad sam se jednom zagrejao za tu veštinu. Posle nekoliko godina vežbanja opazio sam da se moje zdravlje veoma poboljšalo i da više nisam tako slabašno dete. Uživao sam u karateu; štaviše, bio sam duboko zahvalan veštini zbog povećane blagodeti, pa sam negde u to vreme počeo ozbiljno da razmišljam o karate-dou kao svom životnom opredeljenju, odnosno putu.
Međutim, nije mi bilo ni na kraj pameti da bi on mogao da postane i moje zanimanje. Zato što me trnovita rasprava u vezi s perčinom udaljila od lekarske karijere, počeo sam da tragam za drugim rešenjima. Pošto su me deda i Azato od ranog detinjstva obučavali u duhu kineskih klasičnih dela, odlučio sam da iskoristim to znanje i postanem učitelj. Dakle, položio sam kvalifikacione ispite i dobio mesto pomoćnog učitelja u jednoj osnovnoj školi. Svoje prvo iskustvo u rukovođenju jednim odeljenjem stekao sam 1888. u dvadesetprvoj godini života.
Zamolili su me da se rešim još uvek prisutnog perčina pre nego što su mi dozvolili da se prihvatim učiteljske dužnosti. To mi se učinilo posve razumljivim. Japan je u to vreme bio u fazi velikog previranja; velike promene su se svuda dešavale, u svim životnim sferama. Kao jedan učitelj, osećao sam se obaveznim da pomognem našoj mladoj generaciji – koja će jednog dana krojiti sudbinu našeg naroda – da premosti veliki jaz koji se isprečio između starog i novog Japana. Skoro da nisam imao nikakvu zamerku na službeni proglas da je tradicionalan perčin ostatak prošlosti. Ipak, zgrozio sam se na pomisao šta bi u vezi s tim mogli da kažu stariji članovi porodice.
U to vreme školski učitelji su nosili službene uniforme vrlo slične onima koje su nosili učenici Plemićke škole pre Drugog svetskog rata – tamne jakne zakopčane do grla čija su metalna dugmad i značka na kapi imale reljefni ukras u vidu trešnjevog cveta. U toj uniformi i bez perčina otišao sam da izrazim poštovanje roditeljima i ujedno da ih obavestim da sam se zaposlio kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi.
Otac nije mogao da poveruje svojim očima. „Šta si to uradio od sebe?“, uzviknuo je ljutito. „Ti, sin jednog samuraja!“ Majka, čak gnevnija od njega, nije htela da progovori sa mnom. Okrenula se, napustila kuću kroz zadnja vrata i otrčala kući svojih roditelja. Mislim da ta cela gungula današnjoj mladeži izgleda nepojmljivo smešno.
Kocka je u svakom slučaju bila bačena. Uprkos zajedljivih roditeljskih primedbi, zakoračio sam u profesiju kojom sam se bavio narednih trideset godina. Ali to ne znači da sam zapostavio moju prvu istinsku ljubav. U školi sam podučavao tokom dana i zatim, kad je zabrana u vezi s karateom bila dodatno pooštrena, odlazio krišom u gluvo doba noći (u noćima bez meseca nosio sam zamračenu svetiljku) prema kući učitelja Azatoa. Kad sam se tako iz noći u noć prikradao kući u osvit zore, komšije su između sebe počele da nagađaju kuda odlazim i čime se bavim. Neki su zaključili da je javna kuća jedini mogući odgovor na tu čudnu zagonetku.
Ipak, istina je bila posve drugačija. Iz noći u noć, često u dvorištu Azatove kuće pod budnim učiteljevim nadzorom, vežbao sam jednu katu (formalna vežba) nebrojeno puta iz nedelje u nedelju, ponekad iz meseca u mesec, sve dok je ne bih naučio na učiteljevo zadovoljstvo. To neprestano ponavljanje jedne kate bilo je bolno, razdražujuće, a ponekad i ponižavajuće. Često sam morao da poližem prašinu s poda dođoa* (*Sala za vežbanje. Prim. prev.) ili Azatovog dvorišta. Vežbanje je bilo nepopustljivo i nikad mi nije bilo dozvoljeno da počnem sa učenjem druge kate dok se Azato ne bi uverio da sam dovoljno dobro shvatio onu na kojoj sam radio.
Iako dobrano zašao u godine, pri vežbanju na otvorenom on je uvek sedeo na balkonu u hakami* (*Duga dvodelna suknja. Prim. prev.) i ukočen poput motke sa zamračenom svetiljkom u pozadini. Vrlo često, zbog krajnje iscrpljenosti, nisam mogao da razaznam čak ni tu svetiljku.
Nakon izvođenja kate čekao bih njegovu usmenu presudu. Uvek je bila vrlo kratka. Ako je bio nezadovoljan mojom tehnikom, promrmljao bi: „Uradi to ponovo“, ili: „Još malo!“ Još malo, još malo, tako često još malo sve dok ne bih bio potpuno obliven znojem i svakog trena spreman da se skljokam na zemlju; tako je on saopštavao da li ima još nešto da se nauči, da se majstorski ovlada. Ako bi pak bio zadovoljan mojim napretkom, presudu bi iskazao jednom jedinom rečju: „Dobro!“ Ta jedna reč je bila njegova najveća nagrada. Međutim, sve dok ne bih čuo da je izgovorena nekoliko puta, ja se ne bih usudio da ga zamolim da počne da me podučava novu katu.
Ali kad bi se naše seanse vežbanja završile, obično u sitne sate, on se pretvarao u drugu vrstu učitelja. Tada bi počeo da raspravlja o suštini karatea ili bi se, poput ljubaznog oca, raspitivao o životu koji vodim kao školski učitelj. Kad bi se noć primakla kraju, kretao bih kući sa svetiljkom u ruci svestan da moje putovanje završava pod sumnjičavim pogledima suseda.
Ne smem nipošto da propustim priliku, a da ne pomenem dobrog Azatovog prijatelja, čoveka takođe iz okinavljanske šizoku familije za koga se smatralo da je vičan karateu kao i sam Azato. Ponekad sam vežbao istovremeno pod nadzorom obojice – učitelja Azatoa i Itosua. U takvim prilikama najpažljivije bih slušao njihove rasprave i tako naučio mnogo toga u vezi s tom veštinom u njenom duhovnom i fizičkom smislu.
Ja bih danas bio sasvim druga osoba da nije bilo te dvojice velikih učitelja. Nalazim da je skoro nemoguće da im zahvalim na vođenju duž puta koji je bio glavni izvor mojih radosti tokom osam decenija života.

Deo iz knjige Gičin Funakošija
"KARATE DO moj životni put"
preuzet je sa internet adrese:

Knjigu možete naručiti klikom na link:



-->

Нема коментара:

Постави коментар