.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



уторак, 11. април 2017.

UČITELJ



U vreme kad sam počeo učiteljsku karijeru, u osnovnoj školi su postojale četiri kategorije prosvetara: učitelji najnižih razreda, učitelji viših razreda, učitelji koji su držali posebne tečajeve i pomoćni učitelji. U to vreme je bilo obavezno osnovno obrazovanje u trajanju od četiri godine. Učitelji prve kategorije držali su časove u prvom i drugom razredu, a učitelji više kategorije bili su kvalifikovani za nastavu u dva poslednja obavezna razreda, kao i u višim neobaveznim razredima (od petog do osmog).
Iako sam prvo bio unajmljen kao pomoćni učitelj, ubrzo posle toga položio sam ispite koji su mi omogućili da radim kao učitelj nižih odeljenja. Potom sam bio premešten u Nahu, sedište okinavljanske pokrajinske uprave. Taj premeštaj, koji je bio u stvari unapređenje, smatrao sam najsrećnijom okolnošću jer mi je pružio više vremena i mogućnosti za vežbanje karatea.
Kasnije sam stekao kvalifikacije i za učitelja u višim razredima, ali shvatio sam da će dalje napredovanje biti veoma spor proces jer, za razliku od većine kolega koji su stupili u okinavljanski školski sistem, nisam bio diplomirani student više pedagoške škole.
Direktor škole mi je konačno rekao da ću biti unapređen i postavljen na jedan viši položaj. To unapređenje sam odbio jer je prihvatanje moglo da znači odlazak u udaljene oblasti ili na zabitna ostrva arhipelaga što je moglo da ima za posledicu odvajanje od mojih učitelja karatea. To nikako nisam mogao da prihvatim.
U stvari, postojalo je nešto zbog čega su mi pretpostavljeni dozvolili da ostanem u Nahi, što nas opet dovodi u vezu sa sukobom koji je besneo zbog perčina. Familije mnogih mojih učenika bile su zakleti pobornici „Tvrdoglave stranke“ i premda smo tada već zašli u dvadesetčetvrtu ili dvadesetpetu godinu ere Meiđi (1891. ili 1982.), vladin proglas o zabrani nošenja perčina bio je još uvek daleko od stvarne primene na Okinavi. Ja sam veoma dobro mogao da razumem emocije koje su ležale u pozadini tog prkosa protiv vladinih naredbi jer je i moja porodica podržavala „Tvrdoglavu stranku“. Istovremeno svestan velikih promena koje su se dešavale u svim sferama japanskog života, gledao sam na to kao na nešto nevažno.
Međutim, ministar obrazovanja je na to gledao drugačije. Preneražen okinavljanskim otporom njegovoj volji, on je naredio da svi učenici na tom ostrvu moraju smesta da se ošišaju. To nije bilo tako jednostavno kao što može da se učini jer su mnogi dečaci u nastojanju da zadrže svoje perčine odgađali polazak u osnovnu školu najviše što se moglo. Oni zato skoro da više i nisu bili deca, već ravnopravni učiteljima koji su vitlali makazama. Štaviše, mnogi od njih su trenirali karate koji se tada mnogo slobodnije vežbao na Okinavi. Učitelji u osnovnim školama u nastojanju da nametnu svoju volju takvoj „deci“ ponekad su dolazili do saznanja da su makaze potpuno neupotrebljive.
Zato su učitelji koji su bili znalci karatea dobili zadatak da se bore s tvrdoglavim vlasnicima perčina koji su takođe poznavali karate. Još uvek mogu da se prisetim pogleda tih učenika uhvaćenih nakon žilavog rvanja. Podvrgnuti šišanju omrznutim makazama s očima punim suza i čvrsto stegnutim pesnicama kao da nisu želeli ništa više sem da unište one koji ih lišavaju znaka njihove muževnosti. Ipak, glave svih naših dečaka ubrzo su bile glatko obrijane i groznica u vezi s perčinom je zauvek bila okončana.
U međuvremenu sam marljivo nastavio da vežbam karate pod nadzorom nekoliko učitelja: Kijunea, koji je u deliću sekunde golom rukom mogao da zguli kora sa živog drveta; Toonnoa iz Nahe, koji je bio jedan od najvećih poznavalaca konfucijanskih klasičnih dela na Ostrvu; Niigakija, čija me je velika oštroumnost najdublje impresionirala i Macumure koji je bio jedan od najvećih karatista na koga ću se kasnije osvrnuti mnogo podrobnije. To ne znači da sam zanemario nekog od dvojice mojih prvih učitelja. Naprotiv, s njima sam provodio najviše vremena što sam mogao i naučio puno o karateu i o mnogo čemu drugom.
Na primer, učitelj Azato je bio krajnje pronicljiv posmatrač političkih zbivanja. Sećam se kad mi je jednom prilikom rekao: „Funakoši, kad se završi izgradnja transsibirske železničke pruge, rat između Japana i Rusije postaće neizbežan.“ To je bilo mnogo godina pre raskida prijateljstva te dve zemlje 1904. godine. To što se nekad činilo nemoguće postalo je stvarnost i bio sam duboko impresioniran Azatovim političkim oštroumljem i dalekovidošću kad je rat buknuo. On je bio taj koji je u vreme dolaska na vlast dinastije Meiđi posavetovao upravnika Okinave da potpuno sarađuje s novoformiranom vladom, a kad je akt o zabrani nošenja perčina bi obznanjen on je bio među prvima koji mu se povinovao.
Azato je takođe bio veoma vešt mačevalac đigen škole kendoa.Mada nije bio hvalisavac, imao je apsolutno poverenje u svoje mačevalačke sposobnosti, pa sam jednom čuo kako kaže: „Čisto sumnjam da bih izgubio od nekog u zemlji ako bi došlo do dvoboja na život i smrt.“ To krajnje samopouzdanje ispostavilo se kao potpuno osnovano kad ga je na dvoboj izazvao Jorin Kanna, jedan od najčuvenijih okinavljanskih mačevalaca.
Kanna je bio neobično mišićav čovek velikih nabreklih ruku i ramena; ljudi su običavali da kažu da su njegovi rameni mišići priča za sebe. Bio je zaista vrlo hrabar čovek i potpuno je zasluživao glas velikog majstora na polju ratničkih veština. Bio je takođe čovek velikog znanja potpuno upućen u japanska i kineska klasična dela. Očigledno, neko je mogao pomisliti da je bio više nego dorastao Azatou.
Ali kad je u tom čuvenom sukobu nezatupljenom oštricom napao Azatoa, Kanna se silno iznenadio kad je nenaoružani protivnik njegov nalet skrenuo u stranu laganim udarcem ruke time ne samo izbegavši napad već ga i oborivši na kolena. Kad sam ga zamolio da ispriča šta se stvarno dogodilo, Azato je opisao Kannaa kao veoma veštog mačevaoca koji je zahvaljujući svojoj reputaciji o nepobedivosti i neustrašivosti mogao da zaplaši protivnika na samom početku sukoba i potom ga na brzinu dokrajči. Ali, rekao je Azato, ako protivnik ne podlegne strahu i sačuva hladnokrvnost, ako traga za neizbežnom „rupom“ u Kannaovoj odbrani, pobeda neće predstavljati neku teškoću. Taj savet, kao i celokupno Azatovo podučavanje bili su za mene vrlo dragoceni.
Sledeća od njegovih izreka je glasila: „Kad treniraš karate, zamišljaj svoje ruke i noge kao mačeve.“ I zaista, Azatov način izvođenja karatea je bio živ primer te filozofije. Jednom ga je neki čovek upitao za značenje i primenu ipon-kena (pesnica sa isturenim zglobom srednjeg prsta). „Pokušaj da me udariš“, mirno ga je zamolio Azato. Čovek je postupio kako mu je bilo rečeno, ali udarac je u tren oka bio blokiran, a Azatova pesnica sa isturenim zglobom srednjeg prsta je sevnula i zaustavila se na milimetar od protivnikovog stomaka. Brzina celog pokreta je bila skoro neverovatna. Znatiželjnik čak nije stigao ni da trepne, a već je shvatio da je mogao da bude mrtav da ga je ta pesnica udarila u pleksus.
Azato je posedovao veoma iscrpna obaveštenja o svim karate ekspertima koji su tada živeli na Okinavi, što je uključivalo ne samo tako nevažne činjenice kao što su njihova imena i adrese, već i podatke o njihovim sposobnostima, o njihovim „specijalkama“, o njihovim jakim stranama i slabostima. Običavao je da mi govori da je poznavanjem protivnikovih sposobnosti i tehnika pola bitke dobijeno citirajući staru kinesku izreku: „Tajna pobede leži u poznavanju sebe i svog protivnika.“
Azatoa i njegovog dobrog prijatelja Itosua karakterisala je jedna uzvišena osobina – ni najmanje nisu zavideli drugim majstorima. Upoznavali su me s učiteljima s kojima su se družili i podsticali da od svakog učim tehniku u kojoj se dotični isticao. Većina učitelja karatea – to znam na osnovu ličnog iskustva – nerado je dozvoljavala svojim učenicima da uče od učitelja drugih škola, ali to je bilo strano Azatou i Itosuu.
I da me nisu ničem drugom naučili, ipak sam imao koristi jer su mi poslužili kao primer za učtivo i skromno ophođenje s bližnjima. Nikad se nisu osvrtali na „herojske podvige“ koji su im se pripisivali, već su na njih gledali kao na nerazumne postupke pripisive svojoj mladalačkoj nepromišljenosti.
Njih dvojicu su karakterisale i druge zajedničke osobine; između ostalog i ime Jasutsune. Ali potpuno su se razlikovali u filozofskom pristupu karateu i fizičkom izgledu. Učitelj Azato je bio visok, širokih ramena, prodornih očiju i crta lica koje su podsećale na starog samuraja, a učitelj Itosu je bio srednjeg rasta i širokih grudi poput pivskog bureta. Uprkos dugih brkova, on je imao izgled lepo vaspitanog deteta.
To je bio samo privid jer su mu ruke i šake bile izuzetno snažne. Ma koliko puta da je bio izazvan od učitelja Azatoa da obaraju ruke na okinavljanski način, on je uvek izlazio kao pobednik. U toj verziji odmeravanja snage borci čvrsto stegnu pesnice i ukrste ručne zglobove; ne hvataju se šakama kao u tokijskoj varijanti. Pošto bi neizbežno bio savladan, Azato bi s kiselim izrazom lica mrmljao da nikad ne bi mogao da bude bolji od Itosua – čak ni onda, dodao bi, ako bi upotrebio obe ruke.
Itosu je stvarno bio tako dobro uvežban da se celo njegovo telo činilo neranjivim. Prilikom ulaska u restoran u zabavnom centru Nahe jednom ga je s leđa napao neki robustan mladić i uputio strašan udarac. On se nije čak ni okrenuo, već je samo zategnuo trbušne mišiće tako da se udarac odbio od tela i istovremeno desnicom zgrabio napadača za zglob desne ruke. I dalje ne okrećući glavu, mirno je uvukao čoveka u restoran.
Tamo je naredio uplašenoj kelnerici da donese hrane i vina. I dalje držeći čoveka za zglob otpio je gutljaj vina iz čaše koju je držao u levoj ruci, a zatim je privukao napadača pred sebe i prvi put ga pogledao. Posle kraće pauze se nasmejao i rekao: „Ne znam šta bi mogao da imaš protiv mene, ali hajde da zajedno nešto popijemo!“ Može lako da se zamisli koliko je mladić bio zapanjen takvim ponašanjem.
Pamti se i Itosuov sukob s jednim nepromišljenim mladićem koji je bio karate majstor određene okinavljanske škole. Ratoboran po prirodi i nadmen zbog svoje snage, mladić je imao ružnu naviku da vreba po mračnim uličicama i prepada usamljene šetače. Pun samopuzdanja, odlučio je konačno da napadne i samog Itosua uveren da će moći, bez obzira na Učiteljevu snagu, da ga prebije ako ga iznenada napadne.
Jedne noći pratio je Itosua niz ulicu i kad se prikrao, uputio je najjači udarac u njegova leđa. Zbunjen očiglednom činjenicom da nije izazvao nikakvo dejstvo, mladi siledžija se pokolebao, ali je istog trena osetio da mu je desni zglob uhvaćen u nepopustljiv stisak. Mladić je pokušao da se oslobodi pomoću druge ruke, ali bezuspešno. Snaga Itosuovog stiska je bila poslovična na Okinavi – on je mogao jednom rukom, kao što sam već ranije pomenuo, da zgnječi debelu bambusovu stabljiku.
Itosu je nastavio da pešači, vukući dotičnog iza sebe, ne potrudivši se pritom ni da ga pogleda. Shvativši da je načisto propao, mladić ga je zamolio za oproštaj. „Ali ko si ti?“, upitao je Itosu blagim glasom.
„Ja sam Goro“, odgovorio je mladić. Itosu ga je tek tada prvi put pogledao.
„Eh“, promrmljao je. „Stvarno ne bi trebalo da isprobavaš takve trikove na starcu poput mene.“ To rekavši, pustio ga je i otišao svojim putem.
Živi prizori se međusobno prepliću u mojim mislima dok prizivam u sećanje dvojicu svojih učitelja i njihove različite filozofije o karate-dou. „Zamišljaj svoje ruke i noge kao mačeve“, običavao je da govori Azato, a Itosu me je savetovao da uvežbavam telo tako da može da podnese i najsnažnije udarce. Naravno, pod time nije podrazumevao samo jačanje tela dok ne očvrsne kao kamen, već i svakodnevno uvežbavanje svih onih raznolikih tehnika karatea.
Sećam se jednog dobro poznatog slučaja kad je Itosua napala grupa mladih siledžija, ali svi nasilnici su ubrzo ležali onesvešćeni na ulici. Jedan očevidac, uverivši se da Itosu više nije u opasnosti, pohrlio je Azatou da prepriča događaj. Prekidajući njegovo izlaganje, Azato je rekao: „I sve bitange su, pretpostavljam, ostale da leže onesvešćene s licem prema zemlji, zar ne?“ Veoma iznenađen, očevidac je potvrdio ali se čudom čudio kako je Azato to mogao da zna.
„Vrlo jednostavno“, odgovorio je učitelj. „Nijedan karate majstor ne bi bio tolika kukavica da napadne s leđa, a ako bi neko ko nije vičan karateu napao spreda, našao bi se izvaljen na leđima. No, ja poznajem Itosua; njegovi udarci obaraju napadače s licem ka zemlji. Bio bih vrlo iznenađen ako neki od njih preživi.“



Deo iz knjige Funakoši Gičina
 "KARATE DO moj životni put"
preuzet je sa internet adrese:


Knjigu možete naručiti klikom na link:


Нема коментара:

Постави коментар