.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



среда, 12. април 2017.

TSUTOMU OHSHIMA 1


TSUTOMU OHSHIMA:
Sensei "tvrde" škole, a zagovornik "meke" filozofije

Istorija šoto-karatea: od Funakošija do Nakajame. Rascep među Funakošijevim učenicima obelodanjuje svetu njegov učenik Cutomu Ošima, koji je i najzaslužniji za širenje istine o učitelju Gičinu i njegovom nasledniku Egamiju na Zapadu, Cutomu Ošima-osnivač prve karate asocijacije u SAD, skromni prorok američkog šoto-kan karatea.

_________________
Zvonimir BARETIĆ


   Istorija Šoto karatea za većinu "upućenih" do skora nije predstavljala neku veliku zagonetku.Obično bi počinjala sa njegovim osnivačem Gičin Funakošijem, a završavala sa Masatoši Nakajamom i dugačkom listom njegovih saradnika i istomišljenika – Nišijamom, Kanazavom, Okazakijem, Oišijem, Abeom itd. Tom idiličnom i nepomućenom prikazu razvoja Funakošijevog karatea najvećim delom je doprinela aktivnost vrlo jake "Japanske karate asocijacije" (JKA) na čijem čelu se nalazio izuzetno sposoban sensei Masatoši Nakajama. Zahvaljujući njegovom više zapadnjačkom nego tradicionalnom japanskom gledanju na karate veštinu tj. usmeravanjem njenog razvoja u pravcu međunarodno priznatog sporta, Šoto karatea u formi koju je zagovarala JKA u relativno kratkom vremenu je stekao veliku popularnost u Japanu i svetu. Sa porastom slave i uspostavom brojnih filijala i organizacija u drugim zemljama širile su se i "istine" o istoriji tog stila pri čemu je razvoj događaja u samom Japanu posle Funakošijeve smrti, a i znatno pre toga, obično prečutkivan jer nije išao na ruku čelnim ljudima te organizacije koja se nametnula svetu kao pravovaljani zagovornik Funakošijevog karatea.

   Sredinom sedamdesetih godina, međutim, širokoj svetkoj javnosti stvari počinju da se razotkrivaju u novom svetlu. Dugo skrivani "prljavi veš", odnosno rascep među Funakošijevim učenicima u periodu posle njegove smrti proistekao iz njihovih dijametralno suprotnih pristupa karateu, biva iznesen na svetlost dana zahvaljujući angažovanju Cutomu Ošime, jednog od direktnih Funakošijevih učenika mlađe generacije trajno nastanjenom u SAD, te skupine Funakošijevih učenika u Japanu okupljenih oko učitelja Egamija i Hironišija. U razmaku od četiri godine, zahvaljujući nastojanjima tih ljudi, Zapad dobija priliku – 1973. godine izlazi knjiga G. Funakošija Karate-do kjohan, Učiteljev tekst koji je na engleski preveo C. Ošima; 1975. godine pojavljuje se Funakošijeva autobiografija Karate-do moj životni put sa predgovorom G.Hironišija; 1976. godine se pojavljuje Egamijevo delo Karat-do, više od tehnike sa predgovorom C. Ošime – da sazna šta je o svom karateu mislio Funakoši. Time se ujedno eliminisala mogućnost proizvoljnog tumačenja njegovih pogleda od strane glasnogovornika JKA i drugih kojima je savršeno odgovarala dotadašnja jezička barijera. Putem tih knjiga ljudi su došli u priliku da saznaju da je legalni Funakošijev naslednik Šigeru Egami, a ne Nakajama, da se organizacija koja kroz svoju teoriju i praksu neguje uspomenu na učitelja Funakošija zove "Nipon Karate-do Šoto-kai" (Šoto-kai), a ne JKA.
  
   Neosporna je činjenica da je Nakajama bio jedan od onih ljudi koji je učio karate pod Funakošijem u prvim danima njegovog delovanja u Tokiju; takođe je činjenica da se slava Funakošijevog imena i dodžoa pronela svetom najviše zahvaljujući trudu Nakajame i njegovih saradnika, ali treba istaći da je jedna stvar koristiti učiteljev autoritet kao zaleđinu za proturanje vlastitih pogleda na karate veštinu, a nešto sasvim drugo vežbati u skladu sa njegovim željama i načelima.

   Čitalac pelcovan od boljke emotivnog vezivanja za ovaj ili onaj stil i ovu ili onu federaciju i savez, kojem je jedino stalo do što objektivnijeg sagledavanja istorije Šoto karatea i odnosa Funakošija i njegovih učenika, može samo da se raduje - ma koliko mu se u prvom trenutku ovaj pristup činio mučnim jer njime Nakajamina zvezda u znatnoj meri gubi od svog sjaja - što je iz senke istorijskih zbivanja izronila i grupa ljudi koja po svojim težnjama, postignućima i doprinosu svetskom karateu zaslužuje svaku pažnju.

   U nekoliko ranijih napisa je bilo reči o Funakošiju i malo poznatom pravcu Šoto karatea čiji je idejni vođa bio Šigeru Egami. Jedan od najzaslužnijih za širenje istine o ovoj dvojici karate ućitelja na Zapadu je Cutomu Ošima. Njega je motivisala na tu aktivnost činjenica da je predstavljao jednog od najtalentovanijih Funakošijevih učenika u posleratnom periodu. Šest godina je vežbao pod nadzorom starog učitelja i njegovih pomočnika, Egamija i Hironišija. O njegovoj vrednosti dovoljno govori podatak da je bio kapiten karate kluba tokijskog univerziteta Vaseda gde je i diplomirao 1953. godine. Tri godine kasnije odlazi u SAD gde je osnovao prvo karate udruženje u toj zemlji - "Karate udruženje Južne Kalifornije". Zaslužan je i za osnivanje prvog kluba pri nekom od američkih univerziteta (Kalifornijski institut za tehnologiju u Pasadeni, 1957.ogodine) da bi 1964. godine pri tom istom koledžu karate bio uvršten i u nastavni program za fizičko vaspitanje, a Ošima naimenovan za člana odseka za fizičko vaspitanje.


   Zanimljivo je pomenuti da je on bio taj koji je u Tokijo odveo Murakamija na jedno od Egamijevih predavanja. Osim zajedničkog pristupa karateu koji se nadovezivao na Funakošijevo i Egamijevo učenje, bilo im je zajedničko i to što su obojica bili pioniri Šoto-kan karatea - Ošima u Americi (1956), a Murakami u Evropi (1957).

   Prethodno pomenute činjenice su dovoljno jak povod za upoznavanje sa tim čovekom i to posredstvom jednog intervjua koji, iako objavljen pre više od dvadeset godina, zaslužuje da bude ponovljen kao inspiracija i orjentir za sve postojeće i potencijalne vežbače bilo koje ratničke veštine zbog Ošiminog odnosa prema karateu, učiteljima i učenicima, te novcu i životu u širem smislu.

   Veliki učitelj karatea Cutomu Ošima predstavlja oličenje skromnosti i duhovnog savršenstva, ali je i pored toga čovek od krvi i mesa koji ponekad zna i da pogreši. Tako je po dolasku u SAD, kad je video da beskrupulozni šarlatani uvlače njegov voljeni karate u mutne vode "biznisa", naivno izjavio da će ti ljudi da nestanu pred naletom pravih i valjanih učitelja ratničkih veština. Dakle, težio je da usadi svoj idealizam u Amerikance naklonjene takmičenju i verovao pri tome da će biti u stanju da razlikuju istinske učitelje od šarlatana. Međutim, šarlatani još uveliko deluju, pa je Ošima uložio dodatne napore u cilju širenja skromnosti i vrline.


   Kada bi karateke starog kova bile u situaciji da biraju onog ko predstavlja najbolje oličenje ortodoksnog učitelja, Ošimino ime bi se verovatno našlo na samom vrhu te liste. Čak i slučaju kada bi svi mislili drugačije, njegovi učenici bi istrajali u ubeđenju da je upravo on čovek takvog kova. Drugim rečima, u njihovim očima je postao legenda već za života.

   Bio je suviše naivan kada je pomislio da će dobro da nadvlada zlo i da se suprotstavi jeftinom šamanizmu koji nagriza njegovu voljenu veštinu. Onako savršenog karaktera, on svu krivicu svaljuje na sebe. Dosledan u svojoj filozofiji i skromnosti, Ošima kaže da je njegov prvi i prebrzo izveden zaključak bio neispravan uglavnom zato što nije uložio dovoljno truda da suzbije te negativnosti. To je njegov život - jedna beskrajna borba u težnji ka savršenstvu. Trebaće više vremena nego što je mislio, ali još uvek veruje da će uz pomoć odgovarajućih primera Amerikanci postati sposobni da prepoznaju lukave šarlatane kojima su na umu samo sebični novčani interesi.

   Ošima nije dišao u SAD da podučava Amerikance karateu nego da studira na jednom od univerziteta. Njegov uspon do jednog od legendarnih vođa jedne od najvećih Šoto-kan organizacija u svetu predstavlja čistu slučajnost.

  Studirajući zajedno sa Ošimom ekonomiju neki od njegovih zemljaka studenata su saznali za njegovu slavu u Japanu, pa su ga nagovorili da ih podučava karateu. On je pristao i to je bio početak skromnog proroka američkog Šoto-kan karatea. Broj učenika koji je vežbao pod nadzorom senseia Ošime, a koji je to postao protiv svoje volje, uvećavao se iz dana u dan. Za razliku od samog početka kad su jezgro grupe sačinjavali samo Japanci, sada su u klub počeli da pristižu i revnosno nastrojeni Amerikanci. Sa njihovim dolaskom Ošima je postao svestan činjenice da snažne tehnike kojima se koristio u Japanu, gde je bio viši i snažniji od većine svojih zemljaka, ne funkcioniše na očekivani način pri kontaktu sa daleko krupnijim i snažnijim Amerikancima. Kad sam stigao ovamo, priseća se, bio sam sitan momak i kad god bih primenio ručnu blokadu otkrio bih da ne mogu da upotrebim svoju snagu. Shvatio sam da moram da krenem tragom mojih učitelja. Upravo onako kao što su mi i govorili, moje pravo vežbanje je počelo tek sa dolaskom u SAD. Na jedan slikovit način, Ošima je obrazložio svoje otkriće: Ako ste kršan delija i ako izudarate neku decu niko neće reći da ste majstor karatea, ali ako se suočite sa jednim dvometrašem teškim stotinjak kila onda...

   Ošima kaže da je osetio potrebu da Amerikancima predstavi karate na način na koji bi to poželeli njegovi učitelji. Kad sam stigao ovamo nisam bio dovoljno dobar, rekao je to i prislonio dlanove na grudi. Moje vežbanje je u stvari počelo dolaskom u SAD, ali treba da znate da sam sve vreme bio u kontaktu sa mojim učiteljima.


   Kontakt sa manje vaštim, ali krupnim i snažnim Amerikancima prisililo je Ošimu da uroni dublje u karate i da ponovo preispita svoj celokupni dotadašnji trening. 1960. godine se vratio u Japan radi konsultacija sa svojim učiteljima. Tokom tog boravka porodica njegovog učitelja Gičin Funakošija ga je zamolila da prevede jednu od Funakošijevih knjiga na engleski jezik. Taj predlog je predstavljao veliku čast za Ošimu i on ga je prihvatio sa velikom radošću. Pomislio je da će na taj način autentično učenje njegovog senseia postati dostupno žustrim Amerikancima. Prilikom te posete je takođe postao svestan sveobuhvatne jednostavnosti karatea, ali i svih onih teškoća koje su proisticale iz odgovornosti njegove misije. Prisećajući se svog ranijeg vežbanja, shvatio je da su se konačno raspršile mnoge od njegovih prijašnjih sumnji. Vežbao sam pod nadzorom učitelja koji su mi stalno nametali neke zahteve koje u to vreme ni na koji način nisam mogao da shvatim i ispunim. Trebalo je da protekne izvesno vreme pre nego što sam, konačno uvideo da je u pozadini svega toga stajalo samo jedno - zahtev da savladam samog sebe.

   Kao i većina karate početnika, Ošima nije mogao da olakša položaj time što bi lakonski zaključio da su neki od podviga njegovih učitelja samo neka vrsta mađioničarskih trikova.

   Mislio sam da su čudni, da ne kažem ludi, priseća se. Međutim,znao sam, u skladu sa tradicionalnim verovanjem, da je to stvarni domet ratničkih veština.

   Ono što je provociralo Ošimin skeptičan duh bio je način na koji su njegovi učitelji izvodili čudesne podvige snage bez nekog vidnijeg napora. Na primer, fokusiranje snage udarca kroz više od dvanaest jastuka ili blokiranje najsnažnijih udaraca sa blagim i relaksiranim kretnjama ruku umesto sa blokovima propračenih mišičnom kontrakcijom. Ali to su bile samo čisto fizičke tehnike. Daleko važniji elementi te veštine ležali su skriveni ispod površine. On je želeo tu tajnu i izgarao je u nastojanju da je se domogne. Još u vrlo ranom periodu Ošima je osećao da mu nešto nedostaje, a intuicija mu je govorila da bi to nešto mogao da pronađe upravo u ratničkim veštinama.




Tekst preuzet iz časopisa:
KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS ZA
BORILAČKE SPORTOVE
novembar 1990., br. 41, strana 34-35


Slike preuzete sa internet adresa:

-->



Нема коментара:

Постави коментар