.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



недеља, 21. фебруар 2016.

HIROKAZU KANAZAWA


VELIKI UČITELJ



   Baš kao što mu i ime kaže (“uspavane rečne vode na mestu gde zalaze za okuku”)Hirokazu Kanazava je miroljubivi čovek. Čak ni u akciji, njegove oči nikada ne odaju uzbuđenje borbe: one otkrivaju jedino surovu, ali mirnu rešenost čoveka, koji je siguran u svoju superiornost. On smatra da je najveća pobeda ona kada čovek zna da izbegne borbu. Kaže: “Čovek je snažan kada u istoj borbi pobedi jednog ili više fizički jačih protivnika. Ali, još je snažniji onaj čovek koji može da pobedi bez borbe”. Taj paradoks je bio jednako drag i majstoru Funakoši Gičinu, koji je govorio: “karate je stvoren da se njime ne služi”. Kanazava naglašava trud koji se mora uložiti u izgradnju psihe, isto kao i tela, da bi se dostigao superiorniji duh. Naime, mladost kratko traje a sa njom odlaze i fizički kvaliteti koji su činili velikog borca. Ali, šta ostaje?
   Najčešće ništa... Možda samo tehnička osnova koja, sa godinama, ničemu ne služi. Ali, karate nije i ne može biti “samo” to. Karate je umetnost življenja. To je nešto što vodi i prati život jednog čoveka od njegove najranije mladosti do smrti. Spoljašnjost nas ne sme zavarati. Izgled borbe je jeste važan i ne sme se zapostaviti, ali on je samo deo celine.
   Hirokazu Kanazava o tome govori isto tako lako kao što je to ćinio pre više od dvadeset godina jedan veliki borac. To je bio Nakajama, koji je 1957. godine, posle smrti Funakošija, odlučio da prvi put u istoriji karatea organizuje šampionat Japana. Među favoritima se nalazio jedan mladić – Hirokazu, treći dan, dobar borac i tehničar. U to vreme se sumljalo u karate koji se danas naziva “tradicionalnim”. Mislilo se da će tu biti na desetine mrtvih, pravi pokolj. Tom uverenju je doprinelo i rivalstvo između “škola”. Zato se, uprkos “striktnim” pravilima, kod majstora Nakajame  oštro vežbalo. Međutim dva dana pred početak šampionata, Hirokazu Kanazava dolazi sav utučen, sa slomljenom desnom rukom. Učitelj mu kaže: “Ne smeš nikako da se boriš. Suviše je opasno. Možeš se upropastiti više psihički nego fizički. Ostavi svoj kimono kod kuće i dođi da bodriš drugove. Boričeš se sledeće godine”.
   Pomirivši se sa sudbinom, Hirokazu odlazi kući. U njegovom malom stanu u Tokiju čeka ga majka, koja je vozom došla sa severa Japana, iz Ivate, da bi prisustvovala šampionatu. Kada je saznala da se on neće boriti, ljutito je uzviknula: “Ali zašto? Zar se u karateu bori samo rukama?” – “Ne, i nogama takođe”, odgovorio je on stidljivo. – “Pa vidiš, možeš da se boriš”, uskliknu ona zadovoljno. Na dan šamlionata, Hirokazu se, na opšte zaprepašćenje, pojavljuje u kimonu. Njegova majka sedi u prvom redu i ne sumlja ni najmanje u uspeh svog sina. Čak se i ne brine. A i zašto bi, kada on zaista ima dve noge? Zahvaljujući tome, njen se sin, bez mnogo truda, našao na najvišem stepeniku na podijumu. Taj je uspeh ponovio i sledeće godine. Ali, pošto je tada imao i dve ruke, postao je ne samo pobednik u borbi već i u tehnici (umeću) sa katom Sochin (“velika tišina”). 1959. godine on se ponovo pojavljuje na prvenstvu Japana, ali biva “tek” drugi u borbi i u tehnici. Za Hirokazu Kanazavu to je znak da je lošiji nego pre, ali i da se stvari neće poboljšati. Dakle, on mora da vežba, da meditira... i da nađe praktično rešenje koje će mu omogućiti da se uzdugne u dijalektici modernog karatea. Jedino mu razmišljanje može omogučiti da još uznapreduje.
   Čudno, ali to će mu omogućiti tek Tai či, sasvim suprotan od njegove koncepcije karatea. Naime, istina je da često u dijametralno suprotnim stvarima pronalazimo sami sebe. Po Tai čiu se nikada ne mora koristiti snaga, čak ni brzina. On upravo akcentira sporost. A snaga i brzina su osnovne stvari u karateu. Tai či takođe ne priznaje preciznost ili skoncentrisanost na određenu tačku. Treba sve ujediniti i praviti neprekidne pokrete koji se nikada ne zaustavljaju. Karate, naprotiv, oslobađa svu energiju na pažljivo izabrane vitalne tačke u jednom trenutku. Dakle, na izgled, ove dve veštine su sasvim suprotne... Ali, spaja ih njihova filozofija. Tako vežbajući godinama Tai či, on je dostigao najviši stepen u toj disciplini: okudan, a i u jogi. Hirokazu ta stečena saznanja primenjuje i u karateu, Na pitanje da li je karate koji on praktikuje još uvek čist shotokan, sa smeškom je odgovorio da čist shotokan ne postoji.
   J.K.A. (Japanska karate Asocijacija) primenjuje shotokan ali to je “njegov” (Kanazavin) shotokan. Takođe i Ošima, Širai i Kaze primenjuju “njegov” shotokan. Svako od njih ima različito lice i različit mozak... Normalno, je da svako ima svoje poimanje stvari. Svaki stil teži svojoj samostalnosti. Ali, ipak, to je shotokan.
   - Što se mene tiče, ja sam izašao iz J.K.A. gde sam bio glavni međunarodni instruktor, zbog neslaganja u filozofskim shvatanjima a ne zbog stila. Više se nisam moga složiti sa krajnje hijerarhijskom, skoro vojničkom politikom, koja u njoj vlada. Šef J.K.A. ostaje šef čak i ako loše radi. Starost zamenjuje kvalitet. Vlast je u rukama staraca, koji o svemu odlučuju. Ja sam za demokratsku koncepciju stvari. Zato sam i otišao.
   - Da li postoji nešto sa čime se naročito ne slažete?
   - Da, karate koji sprovodi J.K.A. je postao suviše grub i striktno je okrenut takmičenjima, Uvežbava se samo ono što se pokazalo efikasnim a ostalo se briše. Takav karate je postao elitizovan, jer ga mogu primenjivati samo razvijeni mladi ljudi. To je u suprotnosti sa mojom osnovnom idejom, koja je: karate za sve i za ceo život. Zbog toga sam takođe otišao. Slažem se da su takmičenja i šampionati potrebni. Oni su odlični za izvlačenje mentalnih pouka iz teških situacija. Ali, karate ne sme biti samo sport. To je borbena disciplina koja podučava i jača razum. Ona treba da omogući telu da se razgali, pomoću pokreta koji nemaju ništa sa čistom borbom. Treba omogučiti svima, od dece do staraca, da se njime bave. Dete će pre svega naučiti da pravilno diše – što 90% ljudi ne zna. Ono će postizati bolje rezultate u školi jer će naučiti da se skoncentriše i bolje kontroliše svoju energiju. Karate će odraslom čoveku omogučiti da sam sebe bolje upozna, da se oslobodi nervne napetosti, koja je verni pratilac u gradovima, i da bude rfikasniji u radu i drugim životnim aktivnostima. Za starce karate predstavlja drugu mladost i sredstvo da se produži mladost tela i duha. Jedan veliki japanski dnevni list je nedavno objavio ove moje poglede na karate. Več sutradan su u moju salu počeli da dolaze ljudi u godinama, pitajući da li je zaista moguće da i oni vežbaju karate. Odgovorio sam im: “Naravno, pod uslovom da vežbate u skladu s vašim ritmom”. Sada moram da ih obuzdavam jer bi hteli da vežbaju više od pet časova dnevno. Full contact, kick boks, engleski boks – to je za mlade. Ali, i kasnije se treba adaptirati. Ja sam u godinama, doduše još u formi, naravno zato što vežbam svakog dana. Ali, osećam da moje telo nije više tako elastično kao nekada što je sasvim normalno. Zato nastojim da prilagodim karate zahtevima svoga tela. Koristim znanje borilačkih veština, a pre svvega Tai čia, kako da danas primenim ranije prikupljena znanja.
   - Ali, zar nije opasna ta međuzavisnost Tai čia i karatea za održanje shotokan stila?
   - Ne, ona mu naprotiv doprinosi. Vi svoju kuću ne možete videti dok ne odete kod komšije odakle imate celokupan pogled.
   Za Hirokazu Kanazavu, osmi dan, koga svi cene zbog njegove dobrote i inteligencije, “ići kod komšije” znači zadržati bistar duh i ne odbacivati ništa što je dobro na drugoj strani. Uz Tai či je naučio, na primer, sledeće: nikada ne blokirati nasilno, nikada ne blokirati više od 50% snage kako bi se apsorbovala energija neprijatelja i potom mu se vratila. Tu koncepciju on svakodnevno primenjuje u karateu kojeg danas podučava. A to je upravo “njegov” karate – karate Hirokazu Kanazave, mada je on suviše skroman da to sam kaže.


Tekst potpisan inicijalima P.B. preuzet iz časopisa:
KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS ZA
BORILAČKE SPORTOVE
januar 1988., br. 10, strana 12-13

Slika preuzeta sa adrese:



Нема коментара:

Постави коментар