PRIJATELJ TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo


четвртак, 25. фебруар 2016.

GICHIN FUNAKOSHI - NIJU KUN



Gichin Funakoshi je tradicionalnu borilačku veštinu sa Japanskog ostrva Okinava prilagodio savremenim okolnostima i tako stvorio karate stil koji je kasnije po njegovom nadimku nazvan Shotokan karate. Sebi je za životni cilj odredio da što više Japanaca upozna umetnost “prazne ruke”. Za njega je duhovni aspekt karatea bio ispred tehnike i brutalne snage. Smatrao je da karate praktikanti ne bi trebali da se fokusiraju samo na udarce i blokove već da bi trebali pažnju da usmere i na duhovni aspekt vežbanja. Dvadeset pravila šotokana (Shotokan niju kun) osmislio je sa namerom da ih se oni koji treniraju karate ne pridržavaju samo u sali već i u svakodnevnom životu kao i da ih prenose drugima. Prvi put su Pravila javno objavljena u knjizi koja je izdata 1938. god. zajedno sa komentarima koje je sačinio Genwa Nakasone, uz odobrenje samog majstora Funakoshia.
Sva pravila na Japanskom jeziku  počinju sa Hitotsu. Hitotsu u prevodu znači “jedan” ili “prvi”. Uloga te reči je da skrene pažnju na to da je značenje svake rečenice iste važnosti sa ostalim rečenicama.


Dvadeset pravila

Karate-do počinje i zavrašava sa naklonom.
Karate ne započinje napadom.
Karate je uvek na strani pravde.
Prvo upoznaj sebe, posle upoznaj druge.
Duh pre tehnike.
Uvek budi spreman da oslobodiš svoj um.
Neuspeh dolazi iz nemara.
Karate trening nije samo u dojou.
Karate-do je učenje za ceo život.
Posvetite karateu svakodnevnicu. Naći ćete nejegovu lepotu. Susretni probleme sa karate duhom,
Karate je kao topla voda; ako je ne dogrevate , ohladi se.
Nemojte razmišljati kako da pobedite. Umesto toga razmišljajte kako da ne izgubite.
Postavi se ka protivniku, spram njegovih slabih i jakih strana.
Bitka se dobija ili gubi zavisno kako se postavljamo spram zaštićenih i nezaštićenih tačaka, kreći se zavisno
Razmišljaj o rukama i stopalima kao o oštrim mačevima.
Kada pređete kućni prag, srećete milion protivnika. razmislite o ponašanju koje im daje povoda ili ih obeshrabruje.
Nizak stav je za početnike, Prirodni stav je za napredne.
Nastojanje da se usavršiš katu je jedna stvar, prava borba je druga stvar.
Ne zaboravite na laku i tešku primenu snage, relaksiranost i kontrakciju tela, brzinu i sporost u primeni tehnike.
Budite stalno marljivi i nađite način, da svaki dan živite po pravilima puta koji sledite.


Niju kun

1. Hitotsu, karate-do wa rei ni hajimari rei ni owaru koto o wasaru na
2. Hitotsu, karate ni sente nashi
3. Hitotsu, karate wa, gi no tasuke
4. Hitotsu, mazu onore o shire, shikashite ta o shire
5. Hitotsu, gijitsu yori shinjitsu
6. Hitotsu, kokoro wa hanatan koto o yosu
7. Hitotsu, wazawai wa ketai ni seizu
8. Hitotsu, dojo nomino karate to omou na
9. Hitotsu, karate-do no shugyo wa isssho de aru
10. Hitotsu, ara yuru mono o karateka seyo; sokoni myomi ari
11. Hitotsu, karate Wa Yu No Gotoku Taezu Netsu O Atae Zareba Motono Mizuni Kaeru
12. Hitotsu, katsu kangae wa motsuna; makenu kangae wa hitsuyo
13. Hitotsu, tekki ni yotte tenka seyo
14. Hitotsu, tattakai wa kyo-jitsu no soju ikan ni ari
15. Hitotsu, hi to no te-ashi wa ken to omoe
16. Hitotsu, danshi mon o izureba hyakuman no teki ari
17. Hitotsu, kamae wa shoshinsha ni atowa shizentai
18. Hitotsu, kata wa tadashiku, jisen wa betsumono
19. Hitotsu, chikara no kyojaku tai no shinshuku waza no kankyu
20. Hitotsu, tsune ni shinen ku fu seyo


松濤館二十訓

一、空手道は礼に始まり礼に終る事を忘るな
一、空手に先手なし
一、空手は義の補け
一、先づ自己を知れ而して他を知れ
一、技術より心術
一、心は放たん事を要す
一、禍は懈怠に生ず
一、道場のみの空手と思ふな
一、空手の修業は一生である
一、凡ゆるものを空手化せよ其処に妙味あり
一、空手は湯の如し絶えず熱度を与えざれば元の水に還る
一、勝つ考は持つな負けぬ考は必要
一、敵に因って轉化せよ
一、戦は虚実の操縦如何に在り
一、人の手足を剣と思へ
一、男子門を出づれば百万の敵あり
一、構は初心者に後は自然体
一、形は正しく実戦は別物
一、力の強弱体の伸縮技の緩急を忘るな
一、常に思念工夫せよ


The Twenty Precepts

1. Karate-do begins and ends with bowing.
2. There is no first strike in karate.
3. Karate stands on the side of justice.
4. First know yourself, then know others.
5. Mentality over technique.
6. The heart must be set free.
7. Calamity springs from carelessness.
8. Karate goes beyond the dojo.
9. Karate is a lifelong pursuit.
10. Apply the way of karate to all things. Therein lies its beauty.
11. Karate is like boiling water; without heat, it returns to its tepid state.
12. Do not think of winning. Think, rather, of not losing.
13. Make adjustments according to your opponent.
14. The outcome of a battle depends on how one handles emptiness and fullness (weakness and strength).
15. Think of hands and feet as swords.
16. When you step beyond your own gate, you face a million enemies.
17. Formal stances are for beginners; later, one stands naturally.
18. Perform prescribed sets of techniques exactly; actual combat is another matter.
19. Do not forget the employment of withdrawal of power, the extension or contraction of the body, the swift or leisurely application of technique.
20. Be constantly mindful, diligent, and resourceful, in your pursuit of the Way.


Literatura:
http://www.shotokanhouston.com/resources/guiding-principles-of-karate/
https://en.wikipedia.org/wiki/Nij%C5%AB_kun





Објавио у Нема коментара:

недеља, 21. фебруар 2016.

HIROKAZU KANAZAWA


VELIKI UČITELJ


Hirokazu Kanazawa – jedan od najvećih majstora karatea

   Baš kao što mu i ime kaže (“uspavane rečne vode na mestu gde zalaze za okuku”)Hirokazu Kanazava je miroljubivi čovek. Čak ni u akciji, njegove oči nikada ne odaju uzbuđenje borbe: one otkrivaju jedino surovu, ali mirnu rešenost čoveka, koji je siguran u svoju superiornost. On smatra da je najveća pobeda ona kada čovek zna da izbegne borbu. Kaže: “Čovek je snažan kada u istoj borbi pobedi jednog ili više fizički jačih protivnika. Ali, još je snažniji onaj čovek koji može da pobedi bez borbe”. Taj paradoks je bio jednako drag i majstoru Funakoši Gičinu, koji je govorio: “karate je stvoren da se njime ne služi”. Kanazava naglašava trud koji se mora uložiti u izgradnju psihe, isto kao i tela, da bi se dostigao superiorniji duh. Naime, mladost kratko traje a sa njom odlaze i fizički kvaliteti koji su činili velikog borca. Ali, šta ostaje?
   Najčešće ništa... Možda samo tehnička osnova koja, sa godinama, ničemu ne služi. Ali, karate nije i ne može biti “samo” to. Karate je umetnost življenja. To je nešto što vodi i prati život jednog čoveka od njegove najranije mladosti do smrti. Spoljašnjost nas ne sme zavarati. Izgled borbe je jeste važan i ne sme se zapostaviti, ali on je samo deo celine.
   Hirokazu Kanazava o tome govori isto tako lako kao što je to ćinio pre više od dvadeset godina jedan veliki borac. To je bio Nakajama, koji je 1957. godine, posle smrti Funakošija, odlučio da prvi put u istoriji karatea organizuje šampionat Japana. Među favoritima se nalazio jedan mladić – Hirokazu, treći dan, dobar borac i tehničar. U to vreme se sumljalo u karate koji se danas naziva “tradicionalnim”. Mislilo se da će tu biti na desetine mrtvih, pravi pokolj. Tom uverenju je doprinelo i rivalstvo između “škola”. Zato se, uprkos “striktnim” pravilima, kod majstora Nakajame  oštro vežbalo. Međutim dva dana pred početak šampionata, Hirokazu Kanazava dolazi sav utučen, sa slomljenom desnom rukom. Učitelj mu kaže: “Ne smeš nikako da se boriš. Suviše je opasno. Možeš se upropastiti više psihički nego fizički. Ostavi svoj kimono kod kuće i dođi da bodriš drugove. Boričeš se sledeće godine”.
   Pomirivši se sa sudbinom, Hirokazu odlazi kući. U njegovom malom stanu u Tokiju čeka ga majka, koja je vozom došla sa severa Japana, iz Ivate, da bi prisustvovala šampionatu. Kada je saznala da se on neće boriti, ljutito je uzviknula: “Ali zašto? Zar se u karateu bori samo rukama?” – “Ne, i nogama takođe”, odgovorio je on stidljivo. – “Pa vidiš, možeš da se boriš”, uskliknu ona zadovoljno. Na dan šamlionata, Hirokazu se, na opšte zaprepašćenje, pojavljuje u kimonu. Njegova majka sedi u prvom redu i ne sumlja ni najmanje u uspeh svog sina. Čak se i ne brine. A i zašto bi, kada on zaista ima dve noge? Zahvaljujući tome, njen se sin, bez mnogo truda, našao na najvišem stepeniku na podijumu. Taj je uspeh ponovio i sledeće godine. Ali, pošto je tada imao i dve ruke, postao je ne samo pobednik u borbi već i u tehnici (umeću) sa katom Sochin (“velika tišina”). 1959. godine on se ponovo pojavljuje na prvenstvu Japana, ali biva “tek” drugi u borbi i u tehnici. Za Hirokazu Kanazavu to je znak da je lošiji nego pre, ali i da se stvari neće poboljšati. Dakle, on mora da vežba, da meditira... i da nađe praktično rešenje koje će mu omogućiti da se uzdugne u dijalektici modernog karatea. Jedino mu razmišljanje može omogučiti da još uznapreduje.
   Čudno, ali to će mu omogućiti tek Tai či, sasvim suprotan od njegove koncepcije karatea. Naime, istina je da često u dijametralno suprotnim stvarima pronalazimo sami sebe. Po Tai čiu se nikada ne mora koristiti snaga, čak ni brzina. On upravo akcentira sporost. A snaga i brzina su osnovne stvari u karateu. Tai či takođe ne priznaje preciznost ili skoncentrisanost na određenu tačku. Treba sve ujediniti i praviti neprekidne pokrete koji se nikada ne zaustavljaju. Karate, naprotiv, oslobađa svu energiju na pažljivo izabrane vitalne tačke u jednom trenutku. Dakle, na izgled, ove dve veštine su sasvim suprotne... Ali, spaja ih njihova filozofija. Tako vežbajući godinama Tai či, on je dostigao najviši stepen u toj disciplini: okudan, a i u jogi. Hirokazu ta stečena saznanja primenjuje i u karateu, Na pitanje da li je karate koji on praktikuje još uvek čist shotokan, sa smeškom je odgovorio da čist shotokan ne postoji.
   J.K.A. (Japanska karate Asocijacija) primenjuje shotokan ali to je “njegov” (Kanazavin) shotokan. Takođe i Ošima, Širai i Kaze primenjuju “njegov” shotokan. Svako od njih ima različito lice i različit mozak... Normalno, je da svako ima svoje poimanje stvari. Svaki stil teži svojoj samostalnosti. Ali, ipak, to je shotokan.
   - Što se mene tiče, ja sam izašao iz J.K.A. gde sam bio glavni međunarodni instruktor, zbog neslaganja u filozofskim shvatanjima a ne zbog stila. Više se nisam moga složiti sa krajnje hijerarhijskom, skoro vojničkom politikom, koja u njoj vlada. Šef J.K.A. ostaje šef čak i ako loše radi. Starost zamenjuje kvalitet. Vlast je u rukama staraca, koji o svemu odlučuju. Ja sam za demokratsku koncepciju stvari. Zato sam i otišao.
   - Da li postoji nešto sa čime se naročito ne slažete?
   - Da, karate koji sprovodi J.K.A. je postao suviše grub i striktno je okrenut takmičenjima, Uvežbava se samo ono što se pokazalo efikasnim a ostalo se briše. Takav karate je postao elitizovan, jer ga mogu primenjivati samo razvijeni mladi ljudi. To je u suprotnosti sa mojom osnovnom idejom, koja je: karate za sve i za ceo život. Zbog toga sam takođe otišao. Slažem se da su takmičenja i šampionati potrebni. Oni su odlični za izvlačenje mentalnih pouka iz teških situacija. Ali, karate ne sme biti samo sport. To je borbena disciplina koja podučava i jača razum. Ona treba da omogući telu da se razgali, pomoću pokreta koji nemaju ništa sa čistom borbom. Treba omogučiti svima, od dece do staraca, da se njime bave. Dete će pre svega naučiti da pravilno diše – što 90% ljudi ne zna. Ono će postizati bolje rezultate u školi jer će naučiti da se skoncentriše i bolje kontroliše svoju energiju. Karate će odraslom čoveku omogučiti da sam sebe bolje upozna, da se oslobodi nervne napetosti, koja je verni pratilac u gradovima, i da bude rfikasniji u radu i drugim životnim aktivnostima. Za starce karate predstavlja drugu mladost i sredstvo da se produži mladost tela i duha. Jedan veliki japanski dnevni list je nedavno objavio ove moje poglede na karate. Več sutradan su u moju salu počeli da dolaze ljudi u godinama, pitajući da li je zaista moguće da i oni vežbaju karate. Odgovorio sam im: “Naravno, pod uslovom da vežbate u skladu s vašim ritmom”. Sada moram da ih obuzdavam jer bi hteli da vežbaju više od pet časova dnevno. Full contact, kick boks, engleski boks – to je za mlade. Ali, i kasnije se treba adaptirati. Ja sam u godinama, doduše još u formi, naravno zato što vežbam svakog dana. Ali, osećam da moje telo nije više tako elastično kao nekada što je sasvim normalno. Zato nastojim da prilagodim karate zahtevima svoga tela. Koristim znanje borilačkih veština, a pre svvega Tai čia, kako da danas primenim ranije prikupljena znanja.
   - Ali, zar nije opasna ta međuzavisnost Tai čia i karatea za održanje shotokan stila?
   - Ne, ona mu naprotiv doprinosi. Vi svoju kuću ne možete videti dok ne odete kod komšije odakle imate celokupan pogled.
   Za Hirokazu Kanazavu, osmi dan, koga svi cene zbog njegove dobrote i inteligencije, “ići kod komšije” znači zadržati bistar duh i ne odbacivati ništa što je dobro na drugoj strani. Uz Tai či je naučio, na primer, sledeće: nikada ne blokirati nasilno, nikada ne blokirati više od 50% snage kako bi se apsorbovala energija neprijatelja i potom mu se vratila. Tu koncepciju on svakodnevno primenjuje u karateu kojeg danas podučava. A to je upravo “njegov” karate – karate Hirokazu Kanazave, mada je on suviše skroman da to sam kaže.


Tekst potpisan inicijalima P.B. preuzet iz časopisa:
KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS ZA
BORILAČKE SPORTOVE
januar 1988., br. 10, strana 12-13

Slika preuzeta sa adrese:
http://www.yamakai.org/profile/kanazawa.html 



OTAC MODERNOG KARATEA GICHIN FUNAKOSHI

GICHIN FUNAKOSHI

ONI SU STVARALI ISTORIJU KARATEA

Објавио у Нема коментара:

среда, 17. фебруар 2016.

MAS OYAMA



Masutatsu Oyama

   Jedan od najvećih majstora karatea danas, osnivač stila kjokušinkai-karate, Masutatsu Oyama** postao je legenda još za života i najzagonetnija ličnost ovog sporta. Priča njegovog života je slična pričama o drevnim samurajima, pa je teško razlikovati šta je istina a šta legenda o Ojami.
   Rođen je 1923. godine*** u Kinjeeu, Koreja. Njegovo pravo, korejsko ime je Hyung Yee. Imao je petoro braće i jednu sestru, a njegov otac, Hyung Sun je bio veoma imućan zemljoposednik, tako da je mali Ojama dosta lagodno živeo za razliku od mnogih svojih vršnjaka čiji su roditelji grcali pod okupatorskom vlašću japanskih gospodara.
   Vema rano se upoznao sa borilačkim veštinama i zavoleo ih je pokušavajući još tada da pronađe nešto što će biti najrealnije i najefikasnije. Kineski boks, koji je tada trenirao nije mu davao samopouzdanje najjačeg.
   Radi studija, otputovao je u Japan gde je radio najraznovrsnije poslove da bi opstao, jer niko nije mnogo mario za jednog Korejca.
   Upoznao je judo i usavršio ga u čuvenom “Kodokanu”. No, presudan je bio susret sa Gičinom Funakošijem, majstorom nove borilačke veštine koju je ovaj doneo sa Okinave i koju je nazvao: karate. Mladi Ojama je osetio da je to ono što je tražio i ubrzo je karate postao njegov životni put. Bio je jedan o najboljih učenika Funakošija i njegovih sinova. No, ni šotokan kojim se sada aktivno bavi, ne zadovoljava Ojaminu glad za usavršavanjem. Sreće Cho Hyuang Jea, majstora koji trenira gojuryu karate koji se znatno razlikovao od onog što je učio kod Funakošija.
   U Japanu ga zatiče i rat kada zamire aktivnost mnogih klubova, što se posebno odražava posle okupacije Japana od Amerikanaca koji zabranjuju svaku aktivnost klubova koji vežbaju borilačke sportove.
   Temperamentan i pravedan, Ojama dolazi u sukob sa jednim oficirom američke vojske iz kojeg Amerikanac izlazi pretučen i ponižen, a Ojama završava u zatvoru. To je samo još više očvrslo njegov duh i ojačalo njegovu volju. Znao je da će izdržati i iz svega izaći još jači i čvršći. Po skidanju zabrane treniranja karatea, 1946. održava se prvo svejapansko karate prvenstvo na kojem uzimaju učešće svi karate majstori koji su nešto značili tada u Japanu. Pobednik je Ojama koji je lako savladao sve protivnike i tako postao poznat širom Japana.
   Malo posle toga odlazi u planinu da živi sam u kolibi iznad jednog sela, a jedina veza sa svetom bio mu je jedan prijatelj koji mu je donosio hranu iz grada. Živeći sam, vežbao je tokom celog dana i razmišljao o sebi, životu, karateu koji je u stvari postao njegov život.
   Prozvali su ga “vrag sa planine”. Kada se vratio objavio je da od sada trenira po svom stilu koji je nazvao kjokušinkai. Od tada taj stil je zaživeo i danas predstavlja jedan od najrazvijenijih stilova u svetu koji organizuje svoja posebna prvenstva po pravilima koja su drugačija od ostalih stilova.
   Nekoliko neverovatnih, ali istinitih događaja su stvorili legendu o Ojami. Prvi je svakako borba sa bikom teškim preko 620 kg održana u japanskom gradu Tatejama 1954. Iako ranjen od oštrih rogova razjarenog bika, Ojama je uspeo da snažnim udarcem pesnice baci bika na zemlju. Taj događaj je postao tema godine u Japanu izazivajući nevericu među ljudima koji nisu poznavali Ojamu. Borba sa bikovima je postala redovan deo njegovih demonstracija kjokušinkaja. Dokazao je da goloruk, uvežban i snažan čovek može oboriti i takvu životinju kakva je razjareni bik.
   Drugi događaj koji je odjeknuo kao bomba među poznavaocima borilačkih sportova je pobeda Mas Ojame nad šampionom u tajlandskom boksu poznatim pod nadimkom Crna kobra. Meč je održan na Tajlandu 1954., a tajlandski šampion je pred svojom publikom napustio ring sa frakturom lobanje.
   Kjokušinkai karate je najbliži izvornom karateu. Borba traje bez prekida i bez kontrole udaraca. Jedino je zabranjeno udarati rukom u glavu. Jednostavno, radi zaštite takmičara, ali zato svi moraju pre takmičenja proći test “tamešivari” (razbijanje dasaka, leda i sl.) da bi pokazali da su spremni zadati snažan udarac koji bi, kada bi pogodio protivnika u glavu bio poguban za njega. Borci se odlikuju fizičkom pripremljenošću koja je slična tajlandskim bokserima, a slične su i pripreme, jer se potpuno vežba očvršćivanje potkolenica koje služe kao oružje u borbi. Potkolenice očvršćuju udaranjem u vreće, tvrde predmete pa čak i lomeći bezbol palice o potkolenice. Niski nožni udarci čine ovaj stil veoma opasnim i efikasnim. Takođe su dozvoljeni i udarci kolenima u telo i glavu, tako da nespremni borci nemaju šta tražiti na takmičenjima. Uostalom, oni otpadnu na testu snage pre početka takmičenja. Borbe u ovom stilu odlikuje velik broj visokih nožnih udaraca u glavu.
   Mas Ojama je putovao po čitavom svetu šireći svoj stil karatea. Kao rezultat toga, danas preko milion i po karatista vežba kjokušinkai karate u Americi, Evropi, Australiji, Aziji. Redovno se održavaju svetska prvenstva u ovom stilu kao i drugi međunarodni turniri.

* u originalnom tekstu naslov je: “MAS OJAMA”
** u originalnom tekstu stoji: “Ojama”
*** u originalnom tekstu stoji: “pre 64 godine”


Preuzeto iz časopisa:
KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS ZA
BORILAČKE SPORTOVE
februar 1987., br. 2, strana 29-30


SOSAI MASUTATSU OYAMA

OYAMA 1

Објавио у Нема коментара:

субота, 13. фебруар 2016.

KARATE LIŠEN AGRESIJE


   U poslednjem nastavku moje karate priče pisao sam o novoj, meditativnoj spoznaji prilikom mog boravka u Manastiru Krka. Taj izvanredni utisak kao neočekivana i neobična radost razlila se po meni i u meni kao nova direktna spoznaja i svjetlost.

   Od tada se stvarno moj život potpuno promenio. Tada sam u stvari i počeo živjeti, bio sam duhovno nanovo rođen. Moj tadašnji boravak u Manastiru Krka dobio je svrhu mog potpunog duhovnog preobražaja koji je imao presudan uticaj na tok i zbivanja u mom daljnjem životu i karateu...
   Da bih svoj meditativni i duhovni preobražaj mogao objasniti, moram se vratiti na početak. Bila je to večernja služba Božija u Manastiru... Tada sam prvi put doživeo taj izvanredni duhovni osjećaj.
   Stajao sam u najdonjem, tamnom uglu crkve. Neskoncentrisan, rastrzanih konfuznih misli, duhovno prazan. Odjednom, kroz moje iscepano misleno maglovenje, kroz prazninu sluha, kroz tamu vida, prodriješe reči molitve koje su čitane... Kao zrak svjetlosti probiše moju tamu i dirnuše me do srca: “Budi u meni i osvijetli me pomračenoga”... Te riječi me ispuniše, ja ih svatih i prihvatih. Slobodnom voljom iz dubine srca ja sam sebe poistovjetio sa “pomračenim” i istinski zavapio “osvijetli me”...
   Istodobno, munjevito, na taj moj poziv po svojoj slobodnoj volji i bezgraničnoj ljubavi odazvao mi se “Onaj koji jeste”. Predstavio se u mom srcu izvanrednom neshvatljivom radošću, toplinom nastalog duhovnog mira za koji do tada nisam znao. Osjetio sam “onu” punoću života.

“Nestala je opsjena mog šaptača, a ja sam shvatio da je šaptač bio produkt moje neobuzdane taštine koja je neprekidno tražila potvrdu u svjetlucanju ličnog polubožanstva.”
U meditativnom miru: Vojislav Bilbija

OD IRACIONALNOG DO REALNOG
   Posle tog događaja, kasnije, pri dubokom meditativnom prizivu vraćao mi se taj osećaj i davao mi snagu za dalje. Shodno mom duhovnom stanju mijenjao se i intenzitet tog duhovnog mira. Kada bi me zbog mojih slabosti napuštao... ostajala je u meni duboka nostalgična praznina...
   Malo po malo, usavršavajući sebe u meditativnim treninzima, svi ti iracionalni odgovori dobijali su svoje konture i oblik. Predvođeni srcem, ti osjećaji postajali su zamisljivi i opipljivi. U njima, ocrtavao se “Onaj koji jeste”. Bio je to Početak i Kraj. Hristos Gospod i to u punoj snazi kao “Put, Istina, Život”.
   Svi moji novi utisci o pravoslavlju po istom osjećaju bili su potpuno realistični. Hrišćanske dogme, ma kako čudne i kao legende, bile su mi i srcem logične. Sve nejasno bilo je jasno, sve neobuhvatno obuhvatno. Bile su mi realistične kao i samo hrišćanstvo. Jedini problem i najveći jeste bio “kako mu prići?”

OPRAŠTANJE SA ZENOM
   Bilo mi je potpuno jasno da sam se rastajao sa Zenom. Zen-meditacija i sve ono što sam smatrao velikim nestali su kao sumrak koga razbija čista i jarka svjetlost jutra. Jasno je bilo da tamo nisam mogao naći ništa.
   Nestala je opsena mog šaptača, a ja sam shvatio da je šaptać bio produkt moje neobuzdane taštine koja je neprekidno tražila potvrdu u svjetlucanju ličnog polubožanstva. Tu sam mogao po cenu strašnih zastranjenja pronalaziti samo mrvice. Tu su igrali odbljesci sjenke neke daleke i mutne svjetlosti. Ovdje je, pak, u vlasti duhovne tradicije, gorjelo duhovno sunce.
   U pronalaženju tog puta mnogo su mi pomogli moji divni prijatelji, duhovni učitelji u Manastiru Krka.
   Po ličnom iskustvu prilaz hrišćanstvu moguć je samo slobodnom voljom i srcem. Bilo kakva filozofska i racionalna traganja za putem u hrišćanski mir vode u beskonačni lavirint nejasnih govora i misli.
   Utisci koje sam dobijao hrišćanskom meditacijom bili su veoma jednostavni i jasni. Primali su se momentalno i doživljavali kao unutrašnja radost i osjećaj koji se veoma teško može opisati ili ispričati. To je, kao kada si zaljubljen...
   Svaki čovek na svoj individualni način doživljava utiske koji su različiti, i sam sebi daje snagu i volju da se dobri utisci ponavljaju i da se radosti nastavljaju.

A ŠTA SA KARATEOM?
   Da li je, u skladu sa tim, moguća njegova neagresivna varijanta? Da li je njega moguće produbiti tradicionalnom hrišćanskom meditacijom?
   Očekivao sam svim srcem da sebi dam odgovor na sva ta pitanja. Morao sam imati trpljenja i strpljenja. To mi uopšte nije teško padalo jer radost koju sam prilikom treninga imao davala mi je snagu i istrajnost da idem dalje.
   I tako, jednog jutarnjeg treninga, prilikom dubokog meditativnog mira, kao eho u srcu odjeknuo mi je prvi odgovor: “Pobjeda je pobjediti sebe osjećajući ljubav prema protivniku, a mir i radost u srcu. Tada nastaje Potpuna Hrabrost da ne udariš ako ne treba. A ako moraš udariti, onda ne više nego što nužna situacija traži.”
   Duboko me je potresla ta definicija koja mi se kao misao u srcu dala kao odgovor. Osjećao sam da je to istina i da ta misao otvara neograničene mogućnosti ličnog razvoja kako psihički, tako i u sportu. Bilo je jasno da je jedini problem ostajao samo u meni. Kako pobjediti sebe?
   Tako, karate mi postade način izvanredne samokontrole u ogledalu sa samim sobom. Osjećao sam da ga nisam izgubio, da je opstao u meni, ali da dobija drugu formu, drugi sadržaj. Postao je sredstvo koje služi, a ne kome se služi.
   Prestao je biti demonizirano oruđe a postao sredstvo cjelomudrja i svjetlosti.
   Eto, tako je otpčeo novi period mog duhovnog kao i karate života. Stari čovjek u meni morao je ustupiti mjesto novom čovjeku. To, sve skupa, nije išlo lako. No, ja sam njemu, to jest Sebi, objavio rat...
   Dobro sam proanalizirao svoj dotadašnji karate put. Sve je to u suštini i većini, bila – taština.
   Kolika i kakva nova strašna borba me je čekala, pisaću vam rado u novom, sledećem nastavku moje karate priče. Želim vam upornost i snagu i ljubav u traženju puta kako u karateu, tako i u privatnom životu

Sa iskrenim karate pozdravima
vaš Vojislav Bilbija


KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS ZA
BORILAČKE SPORTOVE
februar 1992., br. 54, strana 32-33



VOJISLAV BILBIJA – MOJA KARATE PRIČA časopis “KARATE RING”

KAKO SMO ŽELELI DA IMAMO KOSE OČI I SAMURAJSKI REP...


Објавио у Нема коментара:

субота, 6. фебруар 2016.

SENSEI NICHOLAS PETTAS



Rođen:
23. januar 1973., Atina
Naconalnost:
Danish/Greek
Visina:
180cm
Težina:
98 kg, atletski građen
Oči:
sivo-zelene
Jezik:
Tečno govori japanski, engleski i danski




Nicholas Pettas je karate i kickboxing šampion, zvezda u svetu japanskih borilačkih veština. Zbog izuzetnih takmičarskih rezultata i poznavanja Bushido tradicije u Japanu ga zovu “Plavooki Samuraj”.

Nicholas Pettas je rođen na grčkom ostrvu Mykonos kao dete u mešovitom braku između oca Grka i majke Dankinje. Kada je imao 3 godine umro mu je otac i tada majka donosi odluku da se presele u Dansku.

Nakon što je pretučen u uličnoj tuči kada mu je bilo četrnaest godina, odlučio je da se upiše u karate školu kako bi naučio da se brani. Prijatelj njegovog brata Tonya, Michael Matheson, odvodeo ga je na Kyokushin što će iz temelja promeniti njegov život.

Nicholas Pettas je pronašao sebe u Kyokushinu. U to vreme bio je pod uticajem borilačkog filma “Karate Kid” u kome je glumio Ralph Macchio. Želeo je da postane Karate Kid u stvarnom životu. Sa 16 godina donosi hrabru odluku da ostavi prijatelje i porodicu i ode u Japan na obuku kod osnivača Kyokushina Masutatsu Oyame. Napušta srednju školu i radom zarađuje novac za put.

Nakon dobijanja dozvole za ulazak u uchi-deshi program u trajanju od 1000 dana, preselio se iz Kopenhagena u Tokijo. Tada je imao osamnaest godina. Rigorozni život uchi-deshia bio je ispunjen dramom. U okruženju u kome je sve bilo drugačije od sredine iz koje je došao - hrana, jezik, životni stil i, iznad svega, karate, doslovno se svakodnevno borio za opstanak. Sledio je savet koji mu je na polasku dao Shihan iz Danske koji je u mladosti trenirao u Japanu. U Honbu dojo-u potpuno se ugledao na učenike Japance, pratio ih je u navikama, ponašanju i radio sve isto što i oni. Pettas nije učio samo karate već je učio japanski jezik, običaje, kulturu. Duboko u sebi pronašao je snage da u svoju ličnost ugradi sedam vrlina samuraja: ispravnost, hrabrost, dobronamernost, poštovanje, iskrenost, čast i lojalnost. U dvadesetprvoj godini uspešno je završio uchi-deshi program. Na žalost, Masutatsu Oyama je ubrzo preminuo, tako da nije bio svedok kasnijih sportskih uspeha svog učenika. Nicholas Pettas je zapamčen kao njegov poslednji direktni uchi-deshi ne-japanac. Sečanja na vreme provedeno kao uchi-deshi, život u Honbu dojo-u sa Mas Oyamom, Pettas je opisao u knjizi Blue Eyed Samurai: 1000 Days in the Young Lions Dormitory






Nicholas Pettas' karate record:
10th Shin Karate World Championships 2000 - Champion
7th World Tournament 1999 (IKO 1) - 5th (Lost to Aleksandr Pichkunov)
1st World Weight Tournament 1997 - 3rd (Lost to Glaube Feitosa)
6th World Tournament 1995 (IKO 1) - 5th (Lost to Francisco Filho)
8th European Championships 1995 - 1st
11th All Japan Tournament 1994 - 3rd

Nicholas Pettas i Glaube Feitosa su učestvovali na turniru održanom u Japanu na kome su bili dozvoljeni udaraci rukom u glavu po nokaut pravilima.


Nakon uspešne karijere u karateu, Nicholas Pettas nastavlja sportsku karijeru nastupima na K-1 turnirima. Prvu borbu je imao jula 1998. na takmičenju K-1 Dream '98, Nagoya, Japan. Protivnik mu je bio Stefan Leko koji je Petatasa oborio u drugoj rundi zahvaljujući izvrsnoj bokserskoj veštini.


Nicholas Pettas je imao 19 borbi na K-1 turnirima od kojih je pobedio u 9. U 8 borbi je pobedio sa nokautom. Među najboljim rezultatima mu je osvajanje šampionske titule na K-1 Japan Grand Prix Champion 2001, pobedom u produžetku u finalnoj borbi nad čuvenim Musashi-em.


2. juna 2002. godine na K-1 turniru Survival 2002 u gradu Toyama, Nicholas Pettas se bori sa Sergej Gurom. Na nesreću prilikom izvođenja niskog kružnog udarca lomi potkolenicu što ga udaljava sa takmičenja naredne 3 godine i 4 meseca.



Kickboxing record:


Nicholas Pettas danas živi u Tokiju, Japan. Bavi se glumom, sportsko obrazovnim TV emisijama kao i sportsko rekreativnim filmom. Za svoj rad dobio je više prestižnih međunarodnih nagrada. Veliko interesovanje je izazvao njegov serijal o borilačkim veštinama Japana SAMURAI SPIRIT.


Trenutno je Official Reebok Master Trainer in the Reebok One series.




Literatura:



Објавио у Нема коментара:

понедељак, 1. фебруар 2016.

BORILAČKE VEŠTINE I MEDITACIJA



  Sve do skora filozofija na Zapadu gotovo da nije igrala nikakvu ulogu u borilačkim veštinama. Zapadni pristup težište stavlja na fizički aspekt vežbanja i borbe. Ali na istoku, obuka boraca ne završava se samo na tome. Kontrola i uvežbanost uma ovde su isto tako bitni kao i kontrola i uvežbanost tela.
   Borilačke veštine nastale su davno u istoriji čovečanstva kao sredstvo da se slabi zaštite od jakih. Njihovim razvojem sirova fizička snaga izgubila je primat. Uvežbani borac mogao je sa lakoćom da onesposobi ili ubije daleko jačeg protivnika. Kroz stalnu praksu uočeno je da u sukobu dva podjednako jaka i vešta protivnika pobeđuje onaj koji ima bolju koncentraciju i kontrolu. Samopouzdanje i kontrola omogučavali su da borac lakše savlada tehnike borbe i iz svojih misli izbaci strah od povrede i poraza.
   Oslobođen ograničenja koja običan čovek ima, praktičar borilačkih veština mogao je lakše da gradi svoj odnos prema ljudima i svetu oko sebe. Strah i nedostatak samopouzdanja nestali su kao ograničavajući faktor. Ljudima je tako omogučeno da dostignu viši nivo harmonije između duha i tela. Borilačke veštine time su dobile jedan viši smisao kao način čovekovog samoiskazivanja i samoispitivanja.
   Zbog svega prethodno rečenog, filozofija i meditacija su od vitalnog značaja za studente borilačkih veština. Studije filozofije mnogi majstori preporučuju kao sredstvo za jačanje i razvoj umnih sposobnosti. Na ovaj način student će biti u stanju da bolje pojmi sebe i svog protivnika.
   Izučavanje Zena i sličnih filozofskih učenja ima kako psihološke tako i fiziološke efekta. Vežbe koje se izvode kao priprema za meditaciju jačaju mišićni tonus i poboljšavaju razgibanost, a istovremeno smanjuju tenziju i relaksiraju telo. Osim toga što je veoma bitno, ovim vežbama se stiće svesnost o svom telu i njegovim vitalnim područjima.
   Psihološki efekti takođe su od životne važnosti za praktičara borilačkih veština, jer mu omogučavaju da stekne kontrolu nad svojim umom i razvije svoju ličnost. Usrdno primenjivana meditacija dovešće do samoispitivanja a ovo, sa svoje strane, do ponovnog otkrića humanosti. Posle meditacije čovek se vraća u svet sa osećanjem da je deo tog sveta, ispunjen osećanjima poverenja, razumevanja, mira i odgovornosti. Čovek time stiče uravnoteženo stanje uma i sposobnost da svu svoju energiju usmeri ka odabranom cilju.
   Za praktičara borilačkih veština veoma je važno umeće da svoj um oslobodi od svih misli i ideja. U trenutku sukoba pažnja mora biti usmerena samo na jedno – samoodbranu – i ništa drugo nije važno. Ako um nije koncentrisan, čovek gubi mogućnost korišćenja velikog dela svojih fizičkih i psihičkih potencijala. U realnoj borbi to znači dsa vas mala nepažnja može koštati poraza ili čak života. Meditacijom stičemo sposobnost spontanog odgovora na svaku akciju usmerenu prema nama. Totalna predanost jednoj misli, jednom momentu, omogućava borcu da postigne jedinstvo tela i duha. njihovo stapanje u JEDNO.
   Da rezimiramo: telesni trening, tehnike disanja i meditacija, ispravno praktikovani, ne stvaraju samo jakog i efikasnog borca. Oni stvaraju i odgovornije i humanije ljudsko biće i omogućavaju bolje razumevanje sebe i svog položaja u svetu. Vežbanjem ovih tehnika ljude oko nas počinjemo da shvatamo kao prijatelje kojima treba pomoć i sa kojima treba sarađivati u izgradnji boljeg čovečanstva.


Tekst preuzet iz časopisa:
"Karate bilder"
br 6 / 1985. / str. 35
U potpisu: Ričard Čun
vrhunski te kvon do majstor i predsednik
Korejske te kvon do asocijacije u Americi


Slika preuzeta sa:
https://www.pinterest.com/lozano_gabe/kyokushin/




ZEN I MEDITACIJA

SVEST POBEDNIKA
Објавио у Нема коментара:
Пријавите се на: Постови (Atom)