.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



уторак, 01. децембар 2015.

MILOŠ OBILIĆ


MURATOVA SUDBINA I OBILIĆA DUH U SRBA

                             
Kako je centralni događaj Kosovske bitke stradanje sultana Murata i viteško delo Miloša Obilića na neki način zavijeno vekovnim velom tajne, to se ovom događaju treba vratiti analitički kroz ondašnje srednjovekovne vrednosti i duh časti. Tako će se potpunije spoznati suština i istinitost centralnog događaja ove bitke. Iz tog tog ambijenta zasijaće moćna i zavetna čast Obilića duha u Srpstvu.

Najmarkantnija ličnost iz naše književnosti, a posebno epske proze i poezije je Miloš Obilić.1 U slavu i čast njegovog izuzetnog dela i viteških vrlina, narodna epska pesma je kroz kosovski mit i kult uzdigla ovog junaka na nivo nacionalnog uzora viteške slave i časti. Svaki narod priznaje i ukazuje čast onim junacima koji se prihvataju velikih dela za opšte zajedničke interese. "Njegoš ceneći slobodu, ceni i poštuje one koji su gotovi da padnu za čast, ime i slobodu, i tako dovodi u vezu sa slobodom čast i lično ime, i čast i ime nacionalno".2 U stvari, naš narodni duh, svest i osećanje, afirmisali su i ovekovečili izuzetne vrednosti Miloša Obilića, izdvajajući ga kao jednu svetinju, koja je bila i morala bi uvek biti u našem narodu kao takva, poštovana i uvažavana.

Ako narodna svest naglašeno izdvaja Obilića po vrednostima njegovog karaktera, časti i viteštva, ona ga ujedno stavlja kao zvezdu vodilju svih slavnih vitezova, junaka, heroja, ali i ostalih znanih i neznanih ratnika naše slave i časti. Svi oni zajedno čine jedno veliko nacionalno sazvežđe proslavljenih junaka čija je dela oplemenjivao, podsticao i opijao Milošev duh. To sazvežđe junaka i ratnika je "sazvežđe Obilića".

Težnja da se Kosovskom boju daju hrišćanski sadržaji sa hrišćanskom etikom i duhom, jednim delom se negativno odrazila na utvrđivanje istinitosti događanja oko same bitke, a naročito oko cilja i načina ubistva sultana Murata. Ova težnja je delom išla na ruku pojednostavljenoj verziji tumačenja toka i konačnog rezultata Kosovske bitke. Najveća nepoznanica ove bitke je vezana za njen centralni događaj koji se odnosi na pogibiju sultana Murata. S vojničkog aspekta, to je bio njen ključni događaj za koji je vezano delo i ime Miloša Obilića. Iako su Turci znali šta se zaista desilo oko stradanja njihovog cara, sve su učinili da se ta istina sakrije i uspostavi neka njima prihvatljivija i drugačija. Naročito su bila izražena turska interpretiranja događaja u kojima se objašljavala Muratova pogibija zbog podmuklog ubistva, odnosno, ubistva na prevaru.3 Ona je bila nametana zahtevima i pretnjama po osnovu prihvaćenog vazalnog odnosa a kasnije položaja koji su imali Srbi pod turskom vlašću.

U vezi s tim postavlja se nekoliko karakterističnih pitanja:

1. Zašto Turci taj događaj čuvaju kao najveću tajnu?
2. Šta se to tako i toliko važno desilo da to Turci uporno vekovima kriju?
3. Da li su Turci i jedan drugi događaj iz svoje bogate ratne prakse ovoliko čuvali od svetla javnosti i istorijske ocene?4

Odgovori na ova pitanja ukazuju na jedan specifičan motiv, a on bi najverovatnije glasio:

Na Kosovu polju desilo se za njih nešto poražavajuće, nešto što se nije ponovilo ni u kojoj drugoj bici iz obilja
bitaka koje su oni vodili po Evropi, Aziji i Africi.

Ukoliko uzmemo za pretpostavku navedeni motiv, onda sledi da je ono kako je stradao sultan Murat sa vojničke i nacionalne strane za Turke bilo ne samo sramotno već i poražavajuće. Imajući u vidu sklop okolnosti i verovatnih mogućnosti u vezi sa ovim centralnim događajem bitke, preliminaran zaključak bi mogao biti sledeći:

Srpski vitezovi su uspeli da se probiju u centar brojnije turske vojske. Uspeli su da zarobe Murata usred njihovog rasporeda. Stvorenom pat pozicijom po osnovu zarobljenog cara, oni su ga prisilili da se samoubistvom — svojim handžarom, kao nasilnik sam žrtvuje Bogu Vidu, i to umesto jagnjeta koje su Srbi po ranijim predačkim obredima žrtvovali ovom božanstvu. Svaki dalji tok bitke za Turke postaje necelishodan, opasan i gubi smisao. Odustaje se i od planiranog godišnjeg ratnog pohoda. Umesto svečano i pobednički, vraćaju se s mrtvim Muratom moralno posramljeni i vojnički poraženi u Tursku. Srpska vojska i pored stradanja kneza Lazara i dela vlastele, ostaje kao pobednica na Kosovu polju. Ona je na polju časti ostvarila i postavljeni cilj bitke. Ako je bila ovakva ili slična mogućnost događanja koja po duhu časti odgovara za obe strane, ona je po svojim posledicama neminovno zahtevala potrebu prikrivanja takvog događaja.5

Određena rezervisanost srpske i turske strane prema istinitosti o događanjima u centralnom delu bitke ukazuje na mogućnost pogodbe o naknadnom tumačenju ove bitke. "Slaveći cara Murata tursko predanje je nužno moralo načiniti od srpskog junaka mučkog ubicu, te je time neposredno unizilo i ostale srpske vitezove".6 Turska verzija mučkog ubistva Murata kako je ranije navedeno, nikako se ne uklapa u srpski viteški kodeks.7 Takav junak nametnut je našoj epskoj poeziji.

Narodno uzdizanje Miloša Obilića u najviši etički plan nadvladalo je turske namere omalovažavanja i potcenjivanja našeg junaka ali i svih ostalih srpskih vitezova. I vizantijski istoričar Duka, veličao je junačko delo Obilića opisujući ga kao mladog i hrabrog viteza koji se zaverio čašću i životom da ubije tiranina. Ovaj istoričar diže našeg junaka iznad junaka u staroj Grčkoj. Upravo ovakvo tumačenje i priznanje veličine dela Miloša Obilića nije slučajno i ima osnova.

Muratova smrt ukoliko je posmatramo u duhu viteške časti, zaslužuje dodatno objašnjenje. Prateći logičan sled mogućnosti načina Muratove smrti dolazi se do interesantnih i veoma prihvatljivih zaključaka. Murat je mogao da na dan bitke iznenada premine, ili na neki nasilan način izgubi život. Za prvo, postoje pouzdani dokazi da nije umro prirodnom smrću već na drugi način — nasilnim putem. Ako je izgubio život nasilnim putem, to je moglo da bude na način da je ubijen ili da je izvršio samoubistvo.

Ako pratimo varijante da je ubijen, onda je mogao biti ubijen u bitki ili zarobljen pa pogubljen od Srba. Za mogućnost da je ubijen u bitki, to su mogli u jeku borbe da učine Srbi, ili su ga ubili Turci kao krajnju meru da Murat ne padne živ Srbima u ruke. Ova druga varijanta je malo verovatna tako da se može zanemariti. Posmatrajući mogućnosti da su ga Srbi ubili, navodi na tri poznate verzije: prva, već spomenuta, da su ga Srbi ubili u jeku borbe; druga, da je Miloš kao prebeg otišao u tursku vojsku i na prevaru u pogodnom momentu ubio Murata; i treća, da je Murata ubio neki "kaurin" koji se pritajio praveći se mrtvim dok je Murat obilazio bojište. Prva, da je konkretno Miloš sa svojih dvanaest vitezova probivši se do Murata izvršio navedeno delo; i druga, da je Miloš kao prebeglica na tursku stranu iznenadio sve i ubio Murata, prihvaćene su kod Srba i kao takve opevane, ušle u predanja, slike, udžbenike i slično. Turcima je bila najprihvatljivija treća varijanta. Oni u njoj ističu Muratovu humanost i brigu za ranjenike, pri čemu je podmuklo ubijen.

Međutim, nastavljajući one ranije započete mogućnosti Muratove smrti, dolazimo do sledećih zaključaka. Ukoliko pratimo mogućnost da je izvršio samoubistvo, mogao je da izvrši samoubistvo pre ili posle zarobljavanja. Mogućnost da izvrši samoubistvo pre zarobljavanja je manje verovatna, jer su postojale šanse da se spasi naknadnim otkupom, razmenom, povlačenjem vojske i slično. Ovakvo razmišljanje sultana da ne izvrši samoubistvo je bilo realno, te je tako više postojala mogućnost da su ga Srbi zarobili, da bi zatim stradao na način koji on nije mogao predvideti.

Radi pojašnjavanja ovakve varijante, treba posmatrati cilj i svrhu zarobljavanja Murata. U vidovdanskom duhu, cilj zarobljavanja je žrtvovanje Bogu Vidu; u hrišćanskom duhu, cilj je Božija kazna ovog azijatskog nasilnika i porobljivača; u vojničkom duhu, cilj je obezglavljivanje vojske da se poraze Turci; i u viteškom duhu, cilj je viteška nacionalna čast najviše etičke vrednosti.

U vidovdanskom duhu, ono je težišno usmereno na Muratovo žrtvovanje Bogu Vidu. To znači da je taj čin bio u skladu sa starim kultnim običajem Srba održavanim na ovu svetkovinu. "...Miloš Obilić prineće žrtvu herojskom bogu svoga naroda na način svojih paganskih predaka: umesto jagnjeta na dan vrhovnog Boga zaklaće turskog cara Murata..."8

U vojničkom smislu, značajni su svi negativni efekti koji su mogli ili su bili izazvani zarobljavanjem Murata. Oni su neminovno donosili moralno i borbeno slabljenje turske vojske. Takav šok turska vojska bi teško podnela uz stalnu opasnost da dođe do potpunog rasula. Ovo su Srbi veoma dobro znali.9

Na osnovu navedenog, ideja da se po razbijanju levog turskog krila delom odabrane teške konjice razbije centar turske vojske i ubije Murat ima puno osnova. Za takav zadatak je bilo neophodno odabrati dobrovoljce i najbolje vitezove koji su taj deo zadatka bez ikakvog odstupanja morali da izvrše. Onaj vitez koji je taj odred odabrao, vodio i njim komandovao je Miloš Obilić. Moguće su i druge verzije, ali one ne bi toliko odgovarale duhu viteške časti u uverljivosti ovakvog objašnjenja celog događaja.

Uživljavajući se u situaciju da su srpski vitezovi koje je vodio Miloš Obilić zarobili Murata, i da ih podstiču date zakletve i viteški ideali časti te da je uspostavljena svojevrsna pat pozicija po osnovu zarobljenog sultana; nailazimo na sledeće mogućnosti daljeg toka događaja.

Muratu je predočeno da mora biti pogubljen, bilo da mu se odseče glava bilo da izvrši samoubistvo. Samoubistvo mu se nudi kao mogućnost iz poštovanja njegovog sultanskog (carskog) dostojanstva i gest časti srpskih vitezova.10 Odsecanje Muratove glave bi za njega i tursku vojsku bila velika sramota i poniženje. Međutim, samoubistvo zabijanjem handžara u stomak je bolno, ali i više dostojno njega kao cara.

Iako je sve navedeno u sferi pretpostavke koja bi bila u duhu viteške časti, treba napomenuti da se u te pretpostavke veoma logično slažu mnoge poznate činjenice iz ovog boja. Međutim, neosporno je jedno: ovakav ili sličan sadržaj događanja oko Muratove smrti i toka Kosovske bitke, može da objasni zašto su Turci težili da se ovakav događaj zavije velom tajne.

Sve ovo je trebalo izbrisati iz priča i prepričavanja. Zarobljene srpske vitezove sa carom Lazarom je bilo neophodno pobiti, a Turcima zapretiti najsurovijim kaznama ako bilo što o tome kažu, zapišu ili na bilo koji drugi način odaju. Voditi dalje bitku sa ostalim delom srpske vojske nije bilo potrebno niti je imalo smisla, čak je postojala opasnost od potpunog rasula turske vojske.11 Retke su vojske koje su po gubljenju vojskovođe ostajale vojnički homogene i izvojevale pobedu. Ni Turci tu nisu izuzeci, posebno ako su na tuđoj teritoriji gde uvek postoji strah od zarobljavanja i tragičnih posledica koje su mogle da im se dogode. Imajući sve to u vidu, Bajazit je odustao od planirnog godišnje ratnog pohoda i povukao je vojsku sa Kosova nazad ka Jedrenu.

U celovitosti Kosovske bitke i njenog centralnog događanja oko Muratove smrti, posmatrane kroz navedene, ali i veoma moguće pretpostavke; viteštvo i čast Miloša Obilića ima svoje najuzvišenije vrednosti. ("Milošev odlazak na Kosovo polje da ubije turskog cara Murata i da razbije i pobedi tursku silu te tako da sačuva čast, obraz i dostojanstvo svoje nacije, (je) tako idealan i jedinstven primer u istoriji čovečanstva."12

One se ogledaju u sledećem:

Prvo, verovatno je njegova ideja da treba ubiti Murata, i da se za taj najteži i najvažniji zadatak u celoj bitki moraju odabrati najbolji vitezovi koji žele i mogu, bez obzira na cenu, da izvrše navedeno delo. On je ujedno njihov vojvoda i sve teče pod njegovom komandom;

Drugo, Miloš se pred Lazarom zaklinje da će ubiti Murata, znajući da ga čeka surova smrt. On se unapred žrtvuje bez ikakve šanse da preživi iako to ne mora. On, dakle, svesno, a radi opšteg višeg cilja od kojeg zavisi ishod bitke, ide u sigurnu smrt, ali i večnu slavu ukoliko uspe.

Treće, On predstavlja ujedno ratnika stare srpske, ali i viteza nove hrišćanske vere, i obe se u njemu spajaju i svaka na svoj način nastavlja trajanje, kroz hrišćanski vojnički duh i vidovdanski kult. Miloš je junačkim činom zarobljavanja Murata učinio izuzetno delo. Ono je pojačano viteškim gestom kroz ponudu sultanu da samoubistvom oduzme sebi život.

Četvrto, Miloš je vešto prinudio Murata da izvrši samoubistvo. Međutim, on se ujedno sam žrtvuje Bogu Vidu kao nasilnik, osvajač, tiranin i neprijatelj. Tako je Milošev mač čist, kao mač Božije pravde, mač koji je iznad glave Murata kao pretnja svakom zlu ali i simbol časti, istine, vere i pravde.

Peto, sam čin ovakvog Muratovog žrtvovanja za koji su bar jednim delom znali Turci, za sve njih je bio poražavajući a za celu vojsku sramotan čin. Upravo zbog samog akta ali i zbog toga što se to događalo usred njihove vojske a da su svi nemoćni bilo šta da učine. Turci sa Bajazitom na čelu tu prisustvuju kao posmatrači puni stida što su dozvolili da im se car zarobi i tako poražavajuće samosatire.

Šesto, što posle Muratovog samoubistva nema predaje, već se svi bore do smrti; i

Sedmo, što se može reći da je takvo viteško delo po svojoj sadržajnosti, etičnosti, junaštvu i požrtvovanju, jedinstven primer uopšte u svetskoj istoriji, te da mu nema ravna ni u primerioma grčkih junaka kako je naveo vizantijski istoričar Duka.

Iako Srbi prihvataju one jednostavne verzije Miloševog dela kao uslova nametnutog od turske strane, oni kao da osećaju da to ipak nije bilo tako. Naš narod kao da je znao da turska tajnovitost krije nešto mnogo važnije, časnije i viteški dostojanstvenije. Otuda u narodu Miloševo uzdizanje na viši etički plan. Istorijsko postojanje Miloša Obilića nije dokazano, kao što se ne zna ni ime tog viteza koji je ubio Murata. On nije poznat ni kao vlastelin, mada je mogao biti neko iz dela srpske aristokratije viteškog zvanja. Vitez najverovatnije jeste, jer drugi to nikako ne bi mogao uraditi. Ali, vitez je mogao postati svaki junak koji se istakao u borbama kojih je bilo, kada su u pitanju Turci, i to nekoliko veoma značajnih pre Kosovske bitke.

Tako je vitezom mogao postati neko iz naroda što ne umanjuje značaj niti važnost porekla. Ta moguća dvojnost Miloševog porekla uvek je služila kao podsticaj narodnim vođama, njegovoj aristokratiji, ali i svakom drugom običnom čoveku koji je mogao da se pokaže junaštvom i požrtvovanjem u svakoj bitki ili boju. Miloš je tako bio uzor u vreme rata i bogatijem sloju i običnom narodu.

Njegovo ime i prezime se vremenom menjalo, da bi konačno u narodu bilo opšte prihvaćeno kao Miloš Obilić.13 Turske verzije prezimena kao "Kobila", "Kobilović" ili "Kopilović" imali su više podrugljiv i potcenjivački smisao i obezvređivanje našeg junaka kao i svih ostalih junaka i vitezova sa Kosova. Ukoliko su Turci hteli da njegovo prezime vežu za "kobilu" dajući navedena podrugljiva prezimena, Srbi su samo izostavljanjem prvog slova "k" dobili osnovu fonetski sličnu pojmu "obilja" što je jedno od tri posvećenosti ili moći Boga Vida (Bog obilja, svetlosti i junaštva — rata). Na taj način narod je u Milošu Obiliću povezao kultno i junačko sa Vidom i Vidovdanom. Stiče se utisak da je narodna svest napravila idealnu celinu kroz spoj stare srpske vere vidovdanskog ratničkog kulta, hrišćanske vere u duhu svetih ratnika, našeg svetosavlja i srpskog viteškog kodeksa.

Ukoliko je narod izveo prezime Obilić, turska podrugljiva prezimena tu nisu mogla ništa više promeniti. Ime Miloš je narodno u smislu "čovek od milja" — odnosno ljubavi u hrišćanskom i nacionalnom duhu. Međutim, kako je on idealni predstavnik viteške, muške, vojničke i nacionalne časti, "Miloš" je naše najmoćnije i najlepše ime, i ima značenje u smislu "čast duše srpskog naroda".

Kroz narodne pesme o Milošu Obiliću vremenom je stvaran i stvoren jedan uzor muškarca, viteza i nacionalnog junaka. U njemu se iskazuje otmenost aristokratskog duha puna dostojanstva, ozbiljnosti i čestitosti karaktera; visoke časti, snažne volje i junaštva; ličnost puna rodoljublja, otačestvoljublja, i nacionalnog ponosa; čoveka muške snage i muževne lepote. Njegova hrabrost se ispoljava na pravi način sa puno moralnog sadržaja i ciljeva. Njegoš Miloša uzima kao ideal čoveka i viteza. "Ovaj vitez je za našeg pesnika jedna vrsta božanstva" navodi Dimitrije Kalezić. Njegoš kao da svima, a posebno vojsci poručuje:

"Kuda ćete s kletvom prađedovskom?
Su čim ćete izać' pred Miloša,
I pred druge Srpske vitezove,
Koji žive dokle Sunce grije?" (75)

Međutim, Milošev duh časti po svojim osnovnim etičkim vrednostima, kao da univerzalno važi za sva vremena i prema svakom neprijatelju na našim vekovnim prostorima i ognjištima. Duh Obilića će se jasno pokazivati tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka, kroz dugu vitešku borbu Crnogoraca protiv Turaka, u balkanskim ratovima, a naročito tokom Prvog svetskog rata.

Na Cetinju je ranije postojala Obilića poljana. Na Obilića poljani su se svojevremeno okupljali ratnici, vojvode, knezovi i serdari, i uzimali zavet za viteška dela da bi sa njima imali "...su čim izać pred Miloša i ostale srpske vitezove". Posle bojeva na toj se poljani dodeljivala Obilića medalja, ali na poseban, specifičan i jedinstven način. Treba pri tom imati u vidu da je Njegoš inicirao ustanovljenje Obilića medalje, pored ostalog i zbog toga što je po njemu Miloš Obilić ostao nesalomljen i nepobeđen duh nacije. Malo je poznato da u Beogradu postoji "Obilića kapija" posvećena slavi i časti ovom našem idealnom vitezu a na ponos Srpstvu i njegovim oružanim formacijama.

Oficiri srpske vojske su vaspitavani na visokim vrednostima našeg viteštva i duha Obilića. Nad ulaznom kapijom kasarne 7. pešadijskog-gardijskog puka gardisti su imali priliku da gledaju Milošev lik koji ih "...stalno posmatra i prati, hrabri i podstiče". Ta kapija je ranije bila poznata u Beogradu kao "Obilića kapija". Sva ostala viteška znamenja i ornamenti na toj zgradi i danas postoje i traju, podsećajući na etičke, moralne i vojničke vrednosti oficirske vojničke i viteške časti. Ova kasarna je današnja zgrada koja se nalazi na uglu ulica Nemanjine i Resavske (ranije General Ždanove). Svojim centralnim ugaonim delom gde je glavna "Obilića kapija" sa bočnim ulazima, okrenuta je sredini raskrsnice te dve ulice.

Iz "Ognjišta Srpskog"
Dr Rade S. N. Rajić

_____________

01 Dimitrije M. Kalezić, Etika Gorskog vijenca, Sremski Karlovci, 1969, s. 12.
02 Đorđe Bakić, Njegoševa filozofija prava, Izdavačka knjižara "Slavija", Beograd, 1938, s. 81.
03 Na jednoj ploči u Muratovom turbetu postoji zapis u kome pored ostalog stoji: "Čuveni velikan iz Lazareve vojske nevernik Miloš Kobilić nalazeći se kao ranjenik među izginulim borcima u trenutku kada je ljubio ruku sultanovu izvuče iz rukava prikriven otrovni handžar te raspori sultana i učini ga šehidom..." (Jaša Tomić, Kosovo, s. 120)
04 U kontekstu Kosovske bitke, poznati istoričar Marvo Orbin o Turcima kaže sledeće: "Ovaj narod je veoma postojan u ćutanju i čuvanju tajni koje su za njih nepovoljne, te im je nemoguće ni zastrašivanjem ni obećanjima izvući iz usta reč kojom bi nagovestili ono što njihovi gospodari žele da ostane u tajnosti." (Hrišćanska misao — svečanik Kosova, Živorad Janković, Prilog srpskom crtoslovu, 6, godina 5/5—8/97, s. 41.)
05 Ovakav preliminarni zaključak iskazan kao veoma realna pretpostavka koja odgovara duhu časti je mišljenje autora. (Prim. R.R.)
06 M. Popović, n.d., s. 28
07 Mirjana Popović-Radović, Srpski viteški kodeks, Narodna knjiga, Beograd, 1989, s. 182—193.M. 
08 Popović, n.d., s. 100.
09 Značaj obezglavljivanja neprijateljske vojske je uvek bio izuzetno važan a često i presudan za poraz i rasulo vojske. Srbi su imali divan primer u pobedi srpske vojske u bitki na Velbuždu 1330. godine. Tada je mladi kralj (kasnije car) Dušan direktno napao centar Bugarske vojske sa ciljem da zarobi ili ubije bugarskog cara Mihajla Šišmana, pri čemu se potpuno uspelo.
10 Slični postupci su se obavezno dozvoljavali zarobljenim samurajima da bi harakiri postupkom spasli svoju čast. (Prim. — R.R.)
11 Pored postradalog Murata, ubijen je Jakob po nalogu Bajazita. U boju je poginuo i veliki vezir i dosta drugih begova i starešina.
12 Đorđe Bakić, Njegoševa filozofija prava, Izdavačka knjižara "Slavija", Beograd, 1936, s. 79.
13 U Hilandaru je 1803. godine najpre naslikan lik Miloša Obilića sa oreolom i natpisom "Sveti Miloš Obilić", a zatim se nalazio u nekim drugim crkvama. (Leontije Pavlović, Kultevi lica kod Srba i Makedonaca, Narodni muzej u Smederevu, posebno izdanje, knjiga 1, Smederevo, 1965. s. 191 - 194. )

Tekst preuzet sa sajta: Svi Srbi sveta

Нема коментара:

Постави коментар