.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



четвртак, 17. децембар 2015.

SVETI RATNICI 3


U čast 600. godišnjice velikog kosovskog boja
NIRO “Dečije novine” izdale su knjigu
autora Predraga Miloševića


    Srbi ulaze spremni u razvijeni srednji vek, u doba punog feudalizma. U pravnoj državi, prosvećenoj monarhiji prvoj na svetu, pravno je bilo regulisano i borenje i ratovanje i vojna služba u miru. U okviru “zakona sv. Simeona i sv. Save” nalazio se i “Vojnički zakon” kojim je bila regulisana vojna služba i čitav sistem odbrane. Da je ovaj zakon dugo važio vidimo po tome što ga mnogo citira Stefan Prvovenčani, a Dušanov zakonik samo potvrđuje i usavršava vojne obaveze i prava. Čitavo stanovništvo Srbije bilo je podčinjeno vojnoj obavezi i niko se nije mogao spasti ni vojske ni obuke. Vojnik je bio svaki muškarac sposoban za borbu, a o njima je ostalo dosta podataka koji su navedeni u knjizi “Sveti ratnici” opširno.
   Filozofsku podlogu borenja, etičke i moralne principe, izgradio je Rastko Nemanjić. Ova, možemo reči, ideologija, bitno se razlikuje od svih drugih borilačkih sistema, jer su njene glavne odlike humanost, zatim borba za pravdu, neagresivnost, samoodbrana. On striktno zabranjuje prelazak granice koja deli dobro od zla, Boga od Đavola. Evo šta je on napisao: “... niko leniv nije nikada postigao pobedu, niti je ko god spavajući i sanjajući pobedio svog ratnog neprijatelja; onih su pobedni venci koji dobro trče, koji se trude, koji se bore, koji izdrže trudove od borbi... Volite se međusobno, dobro trčite pred ležeću vam trku, što je dobro, što Bog voli, to pomišljajte. Što ste čuli i naučili ne odstupajte to da činite.”
   Dakle, kao glavni etički princip borbe, koji niko nikada nije postavio u dosadašnjoj istoriji borenja, Sveti Sava postavlja – ljubav. Drugi su uzdizali pravila: oko za oko, zub za zub, glavu za glavu, sto glava za jednu. Propovedaju mržnju i zlo. Istovremeno, naš svetac moli da se borimo bez ostatka, “da izdržimo”, da pobedimo.
   Ova borilačka misao nalazi se iznad svih do sada o borenju napisanih opravdavajućih ideologija, pogotovu iznad poludivljačkih ideologija azijatskih borilačkih vevština, ali i iznad surovih i nehumanih evropskih. Ovom svojom poslanicom Sveti Sava je postavio savršenu i jednu do danas poznatu humanu filozofsku teoriju svake borbe i borenja.

SNAGA DUHA
   Međutim u zabeleškama i svedočanstvima, kao i u narodnom predanju, sačuvano je i nešto drugo – Rastko Nemanjić posedovao je i nadprirodnu moć. Snagu duha, duhovnu energiju, nazovimo to kako hoćemo, sugestivnost, telepatsku moć ili hipnotizersku, tek, narod ga je zbog toga smatrao čudotvorcem. I bio je čudotvorac.
   Drugi po važnosti elemenat borilačkih veština, onaj koji je zaboravljen ili nije ni postojao u evropskim, a zapostavljen u srpskim, jeste upravo ta snaga duha, ili kako kažu Japanci –ki. Istovremeno, poruke i otkrića našeg naroda i naših boraca, za razliku od japanskih, nose i nešto važnije: lepotu, umetnost, ljubav.
   Dojčin leži teško bolestan, devet godina vezan za postelju, senka od njega ostala, a neprijatelj to zna i koristi terorišući grad. Tek kad je Arapin udario na ono najviše i najbolnije, na čast Dojčinovu, na bespomoćne – sestru i ženu, kad je suočen i sa domaćom izdajom jer mu kum zabija nož u leđa, kad pomoći niodkud, diže se bolesni Dojčin iz postelje, a žena i sestra ga uvezuju platnom da se ne rastoči, da ne padne s konja. Čim ga je ugledao, Arapin je znao šta ga čeka, na dojčinovom licu je video tu strašnu božansku energiju koja ga je nosila i znao je da mu se ne može suprotstaviti. Nadljudskom snagom, onom koju telo nije moglo da mu ima, Dojčin ga probada kopljem. Zatim, osvetnik zna da mora raščistiti i sa izdajom, jaše do kumovljeve kuće pa i njemu odseca glavu. Vraća se kući i istog trenutka – umire. Sva energija koju je mogao da izazove, da dobije, da je stvori, bila je tolika da može samo da izvrši svoj viši zadatak – da odbrani svoj dom, svoju čast, čast svoje sestre i žene, jer nema ko drugi, mora on, bolni i veličanstveni – Dojčin.
   Bolni Dojčin je zato naš idol i naš uzor, naša volja i moć, saznanje da nikad nije sve izgubljeno, Dojčin je pravi i tipični srpski borilac, nepredvidiv za neprijatelja, nikad poražen, dovoljan mu je i atom snage, ne snage, atom duha, da izraste u diva, to je Dojčin ili onaj neznani što je stvorio ovu pesmu. Pesmu toliko lepu i snažnu da je sama po sebi – istina.

SISTEM VEŽBI
   Vlastela koja je u to vreme uveliko predstavljala aristokratiju staru već nekoliko stotina godina i boljari – oficirski komandni kadar koji je vladao u svojim oblastima u ratu i u miru, održavali su svoje znanje i veštinu borenja takmičenjima, turnirima, lovom i običnim vežbanjem. Tako se razvila viteška borilačka veština i u celoj zemlji se znalo ko je najbolji u rukovanju mačem, ko je do njega, ko je najbolji kopljanik, ko strelac, a ko rvač. U knjizi se pominju pojedini vlastelini, vojvode, čuveni po njihovom znanju i veštini. Kod njih su dolazili i učenici iz drugih krajeva, vlastelići su slali svoje sinove da uče mačevanje kod najboljeg i najčuvenijeg mačevaoca, da se vežbaju u koplju kod najboljeg učitelja borbe kopljem itd. Bile su to svojevrsne privatne, male škole borilačkih veština. A sve škole tog tipa su najbolji i do danas neprevaziđeni obrazovni sistem, pa njima treba zahvaliti i za sve državne uspehe na vojnom polju, za očuvanje samostalnosti, za stvaranje samosvesti o sopstvenoj snazi. Konačno, u tom vremenu stvoren je i jedinstveni u svetu prototip vojne organizacije i obuke čitavog naroda koji se održao u potonjim vekovima sve do današnjih dana pod imenom opštenarodne odbrane ili “naoružanog naroda”. Te male škole borilačkih veština – viteških, u neizmenjenom obliku trajale su sve do Despota Stefana čija će takva škola steći evropsku slavu. Bio je to najbolji sistem vaspitanja i učenja višim veštinama razgranat, raznovrstan, fleksibilan, individualistički obojen, neuhvatljiv za neprijatelja.

Car Dušan delo Paje Jovanovića

   Prikaz dostignutog nivoa obavljao se na viteškim igrama koje su, kako kaže Konstantin Jireček “bile najvažnija forma predspreme za veštinu borenja”. Veština vladanja oružjem istovremeno je bila i potreba i zabava, pa je pretvorena u sport, u takmičenje. Vežbanje i prikazi veština, treniranje upotrebe hladnog oružja bio je stil života. Zato su oni još kao dečaci pripremani, znali su da će postati vlastela i da je to zavisilo ne samo od nasleđa nego i od lične sposobnosti i veštine. Od malih nogu su učili mačevanje, bacanje koplja, borbu buzdovanom i štapom, rvanje i trčanje, morali su da budu dobri plivači i atletičari, jahači i strelci. Na viteškim igrama njihova veština je proveravana i bio je to veliki stimulans, značilo je to veliku slavu a dobijane su i krupne nagrade. Narodne pesme govore o tako velikim nagradama kao što su bili konji ili skupo oružje.
   Uporedo sa aristokratskim veštinama razvijale su se i narodne veštine, u stvari, one su uvek bile iste, održavale su se od pamtiveka i prenosile s kolena na koleno


CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 34, jun 1989., strana 10-11


Нема коментара:

Постави коментар