.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



понедељак, 14. децембар 2015.

SVETI RATNICI 2


U čast 600. godišnjice velikog kosovskog boja
NIRO “Dečije novine” izdale su knjigu
autora Predraga Miloševića

   Rod je bio temelj staroslovenskog društva, imao je svoj poredak, svoje zakone, svoje bogove i prema takvoj organizaciji sledila je i vojna formacija. Borilo se često potpuno zasebno, u zavisnosti od ciljeva i potreba. Borio se samo rod, celo pleme ili savez plemena, pa je naše pretke često skupo stajala prevelika samostalnost plemena. Za borbu su se pripremali svi odrasli muškarci, svi su i ratovali. Pripreme u miru su imale raznovrsne oblike: učilo se baratanju hladnim oružjem, plivanje, trčanje po močvarama i brdima, nadmetanje u rvanju, mačevanju, bacanju koplja i veštinama malo poznatim kod drugih naroda kao što su bili gnjurenje u daljinu i dubinu, često razbijajući led na rekama, zatim penjanje na bor, hvatanje riba golim rukama itd. Lov je takođe korišćen kao dobar trening, bio je razvijen i sistem nagrađivanja onoga ko prvi ubije životinju, ali i ko najpreciznije gađa strelom ili kopljem, dakle, sistem stimulacije za što bolje savlađivanje borilačkih veština.
   Oružje su izrađivali majstori – oružari a njihovi proizvodi od drveta i gvožđa bili su veoma cenjeni i kod drugih naroda zbog originalnosti i kvaliteta izrade. Glavno oružje je Slovenima bio mač a imali su i svoju autentičnu školu mačevanja, koja je za razliku od drugih sadržala borbu čitavim telom, uz skokove, padove, iznenađujuće poteze. Posebna slovenska taktika borbe bila je simuliranje povlačenja, bežanja, dakle, koriščeno je lukavstvo kad god je neprijatelj bio jači. Jedna od glavnih borilačkih odlika bilo je izvođenje maštovitih akcija, nepredvidivih za neprijatelja. Dok bi neprijatelj jurio za njima, navukli bi ga u klanac, na strme terene, u čestar ili močvaru, a zatim su se, vični borbi u takvim uslovima, svom žestinom bacali na neprijatelja.

BORILAČKA ETIKA JUŽNIH SLOVENA
   Sloveni su doneli jednu veliku novinu na ove prostore Rimskog carstva koje se raspadalo sejući nemoral, sebičnost i uzdižući novac i materijalne vrednosti na najviši nivo. To su bili visoki moral i etika u borbi. Slovenski borci su bili fanatično odani svom narodu, bogatstvo ih nije zaslepljivalo, pa izdaja nije bila zabeležena, naprotiv, “ni pod mučenjima ne htedoše da odaju druge” svedoći Prokopije, iako su svi borci u toj rodovskoj demokratiji znali sve tajne, taktiku borbe, brojno stanje, obučenost i ratne ciljeve. Bila je to prava narodna vojska i samim tim imala je preimućstvo nad najamnicima. Ne samo etika, već i humanost, takođe odavno nestala sa tih prostora, bila je vraćena dolaskom srpskih plemena. To se najbolje ogledalo u postupcima prema zarobljenim neprijateljskim vojnicima. Ako zarobljenik pripada nekom drugom slovenskom plemenu, odmah su ga puštali na slobodu bezuslovno, što će mo kasnije, više puta susretati kod srpskih kraljeva (kneza Mutimira i Stefana Prvovenčanog, npr. koji su odmah posle borbi puštali na slobodu bugarske vojnike, pa čak i kraljeve). Ako je zarobljenik, pak, bio stranac, opet su postupali humano – ostavljeno im je na volju da bira hoće li uz neki otkup da se vrati svojima, da neko vreme ostane u sastavu  srpskog plemena, pa da se onda vrati kući, ili da se odmah nastani kod njih sa punom ravnopravnošću. Najvažnije je bilo, dakle, da naši preci nisu ubijali zarobljenike,  nisu ih ni mučili niti pretvarali u robove, što su svi drugi radili. Možda je baš to bio razlog što su naši stari imali tako visok stepen borbenosti, borili su se do smrti jer su znali šta ih čeka. I obrnuto, njihovi neprijatelji su se lako predavali jer su takođe znali šta ih čeka, pa se nisu plašili. Naši su, izgleda, pobeđivali humanošću. Snažne narodne tradicije, želja za slobodom, demokratske navike i ljubav prema svome narodu i uopšte prema čoveku, uslovile su taj visoki moral, kojim su se odlikovali srpski ratnici u tom osvitu državnosti.

RVANJE ZA DRŽAVNOST - PREDNEMANJIĆSKI PERIOD
   Čim su se ustalili na ovom terenu, Srbi su prvi istakli svoju državnu zastavu, i odmah su počele borbe za njeno oduzimanje. Sa državom se menjao i vojnički poredak, prelazi se na feudalnu vojsku, ali Srbi se tvrdoglavo nisu odricali svojih tradicionalnih rodovskih vrednosti niti svojih borilačkih veština, jednostavno, verovali su u njih. Prenosili su ih s kolena na koleno, uprkos tome što se među formiranom aristokratijom i profesionalnom vojskom pronijara i baštinika razvijao drugi stil borenja – viteški. U svakom slučaju, staroslovenske borilačke veštine i njihov duh, ostale su očuvane u srpskom narodu i u tragovima ih možemo jasno pratiti sve do današnjih dana.
   Prve napade na ranofeudalnu srpsku državu vršili su Bugari a za jedan takav rat Konstantin Porfirogenet kaže: “Kada se zarati, Srbi ga toliko pritisne da zarobiše i njegovog (Borisovog) sina sa dvadeset velikih bojara. A tada, usled sinovljeve nevolje i nehtijući, Boris se izmiri sa Srbljima. Nameravajući da se vrati u Bugarsku, u strahu da mu Srbi gde usput ne panu u zasedu, zatražili su sigurnu pratnju, sinove vladara Mutimira, Borana i Stevana. Oni ga ispratiše zdrava i čitava do granice – sve do Rasa. Radi te ljubaznosti dade im Mihailo Boris velike darove...” Dugo posle toga među ovim narodima je vladao mir i saradnja. Pravi rat je započeo kada je na državu kneza Vojislava krenula velika armija od 40.000 dobro obučenih i naoružanih vizantijskih najamnika koji su imali autoritet najbolje vojske tada poznatog sveta. Videvši da je daleko slabiji, Vojislav se poslužio starim slovenskim načinom borbe: povlačio se u planine imitirajući odupiranje svom snagom, a mi, na žalost, ne znamo ime klanca u kome ih je sačekao dok su se vraćali sa hercegovačke strane. Uglavnom, kad se bacio iznenada na njih, do nogu ih je potukao. Samo jedna trećina vojske je uspela da se spasi paničnim bekstvom i poginulo je i sedam vizantijskih stratega (generala). Prema spisima Popa Dukljanina, Vojislav je bio izuzetan vojskovođa koji je još jedanput, 1042. godine, odneo još veću pobedu, ovoga puta na Rumiji i sa potpuno drugačijom taktikom navukao neprijatelja u klopku, pa usred noći, imitirajući napad sa svih strana, izazvao pometnju i strah kod neprijatelja, a onda se sa glavninom svojih boraca kojima su komandovali petorica njegovih sinova, udario u srce protivničkog tabora i razbio ga. Zatim su sjajno izvežbani i izdržljivi Vojislavljevi borci gonili i sekli vizantijske vojnike tako da su putevi od Bara do Drima bili prekriveni leševima, a poginuo je i sam zapovednik Kurzilije. Posledice ove pobede su bile ogromne. Zetska država i narod su svojom borbom, snagom svojih mišica i vladanjem hladnim oružjem i borilačkim veštinama pokazali superiornost i učvrstili svoju državu koja se pod Vojislavljevim naslednicima proširila od mora sve do Niša i Skoplja.


    Ali, kakvo je bilo oružje i kakve su bile veštine kojima su naši stari tako dobro vladali? Bilo je to tipično hladno oružje: mač koji je još uvek bio kraći, koplje za borbu na odstojanju, tj. za bacanje, koplje za borbu izbliza, bat ili topuz, bojna sekira, luk i strele, praćka i dr. Dakle, oružje je manje-više bilo isto, pobeda ili poraz je zavisila od uvežbanosti, od snage, od hrabrosti i volje. Vežbalo se u okviru roda kroz takmičenja koja su održavana skoro svakodnevno u pauzama normalnog obavljanja poslova kao što su bili skokovi iz mesta u dalj, skokovi preko panja, trčanje uz planinu, preskakanje potoka, bacanje štapa u daljinu i u metu, bacanje kamena s ramena itd.
   Uglavnom, Srbi su ušli spremno u razvijeni srednji vek, u doba punog feudalizma. Postavljaju se pisani temelji pravne države, kultura i duhovnost dobijaju neslućeni zamah. Privreda sve prati veoma dobro, a posebno proizvodnja oružja postaje masovna. Analogno tome, usavršava se vojna organizacija i vojničke discipline borenja i dolazi do postupnog raslojavanja borilačkih veština na narodne i aristokratske. Narod održava znanje i veštinu svojih proverenih borilačkih tehnika prenoseći znanje i naviku stalnog vežbanja. Vlastela i vlasteličići, odnosno profesionalni vojnici, prate modernizaciju naoružanja i usavršavaju svoje veštine prilagođavajući ih borbi sa konja, borbi protiv oklopnika, uče od najamnika. Pa ipak, sve zajedno, uz snažne, sada već pisane etičke principe, predstavljalo je srpsku školu borenja.


CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 33, maj 1989., strana 36-37



Нема коментара:

Постави коментар